Nova slika II - Jovan Despotović

243profesora univerziteta. Stvar je još i gora: u Šuvakovićevoj Sažetoj antologiji nema ni jednogteksta Lazara Trifunovića!U istoj sažetoj antologiji nema ni teksta Irine Subotić. A ako je tek delimično tačno daje ona pisala i o novoj figuraciji u srpskoj umetnosti, još je tačnije da ona nije inajreprezentativniji primer za tu vrstu kritike (što priznaje i Šuvaković navodeći u bibliografijitek jedan njen tekst koji se odnosi na ovu temu). Mogu da razumem da je Šuvakoviću mrskoono što piše Đorđe Kadijević, ali ne mogu da razumem da ga ne pominje kao najznačajnijegkritičara Nove figuracije u srpskom slikarstvu. Ovoj pojavi više od I. Subotić pisali su još iZoran Markuš, Dragoslav Đorđević, Dragoš Kalajić, Boda Ristić itd. Iz daljeg čitanja tekstaMiška Šuvakovića ispada da on zna samo za kritike svojih poznanika i prijatelja - sve dodevedesetih godina kada se odjednom probudio kao estetičar, istoričar umetnosti/kritike ikritičar te polako razabire da se kritikom bave i pisci izvan serkla druge linije u kritici.No, to mu naprasno saznanje nije pomoglo da za kratko vreme savlada oblast sa kojomse uglavnom neuspešno rve u svom tekstu. Šuvaković kaže: Period između 1968. i 1971.godine predstavlja izuzetni prelazni period u kome se 'jedinstveno telo modernizma' grana iumnožava u produktivnim i ideološkim razlikama. A tu Šuvaković vidi Boru ]osića, BiljanuTomić, Bogdanku Poznanović, Vladimira Kopicla, Balinta Sombatija i - nema i, ovde sezavršava spisak kritičara ovog izuzetnog perioda. A šta je sve stalo u te tri-četiri godine možese kod Šuvakovića pročitati: razdvajanje između modernističke umetnosti (umerenimodernizam, visoki modernizam), antimodernističkih tendencija (disidentski realizmi iaktuelizacije narativne figuracije i fantastičnog realizma) i postslikarske poznomodernističkeumetnosti (od konkretističke, fluksusovske i neodadaističke neoavangarde do konceptualističkepostavangarde) - to su sve obavili gore pomenuti autori koji su u ovom periodu napisali, svizajedno, manje likovnih kritika nego što ih je na broju.2dU sedamdesetim godinama se 'postslikarske tendencije' u potpunosti analitički, kritički ibihevioralno odvajaju od modernističke matice postajući deo internacionalnog, ali ijugoslovenskog toka 'nove umetnosti', 'nove prakse umetnosti', 'druge umetnosti'. Istoričarumetnosti Ješa Denegri sa punim pravom za takvu situaciju izvodi pojam 'druga linija' - i to je