Nova slika II - Jovan Despotović

23umetničke istine radi da previdimo i njihovo menjanje i opadanje potencijala osnovnogstila koji je proporcionalno udaljeno od epicentra u kome je taj stil nastajao. No, neštodrugo je doprinosilo zamagljivanju ovih slabosti, a naročito u neposrednim umetničkim ikritičkim zbivanjima posle 1950: uvek prisutno sofistikovanje saopštenih formalnihmodela koji, kako to nama izgleda, kulminira u sadašnjem trenutku. Glavnakarakteristika ovakvog trenda je uporno zalaganje i obrazlaganje pitanja autentičnostiporekla umetničkog predmeta, njegove stilsko-estetičke izolovanosti od internacionalnihpokreta i osiguravanje dovoljnog opravdanja za duhovnu autonomiju koja je u poslednjihtridesetak godina na liniji zvanične političke projekcije.Modernizam je uvek, kako je istaknuto, potencirao i isključivo verovao u jednuumetničku istinu, u vladajuću istinu koja je tačna metafora za određene društvenoekonomskesisteme koji su se takođe zaklinjali u samo jedan princip, jednodimenzionalno shvatanje morala, ideologije, sreće i budućnosti. Kada se dogodilo, a za tonam istorija stoji kao pouzdan svedok, da se vremenski podudari postojanje društvenog iumetničkog i umetničkog modela sa ovakvim monističkim pricipima, moderna umetnostje uvek bivala na različite načine isključivana iz društvenog sistema. Ova shema jeizuzetno pogodovala razvoju tradicionalnih, u odnosu na savremenu umetnost izraza inacionalnih shvatanja („umetnost mora biti nacionalna po formi, a socijalistička posadržaju” – jedan je od slogana socijalističkog realizma), koji se u promenjenimuslovima vrlo brzo oslobađaju jednog dogmatizma i sa traumama pribegavaju drugom.Otuda se i dan-danas kod nas u likovnim umetnostima vode iste polemike oko importa,tuđeg uticaja, traženja autentičnog stila itd.Sadašnja epoha u kritici je obeležena kao konvulzivna epoha novih stilskih figura,radikalnog eklektizma, nomadicima i hibridnih poduhvata u domenu forme. To je sve usuprotnosti od ranijeg idejnog i političkog, mehaničkog funkcionalizma, a pripadavremenu postmodernog, vremenu koje u umetnosti uklanja i poslednje ostatke bilokakvih limita i zabrana. U deklarisanom umetničkom pluralizmu danas mora postojati, dabi uopšte u ovim izmenjenim uslovima postojao, kompatibilna složenost samog dela injegovog konteksta u kome se paralelno i jednovremeno preklapaju i stvaralačkiintegrišu mnoge linije oblikovanja, razlozi, forme i njene osobine, sadržajnost i programiniza stilskih pravaca, škola i orijentcija. Iako je stalno okrenut prošlosti, postmodernizam