Nova slika II - Jovan Despotović

223je pokazala stanovitu jezičku ili formalno-plastičku transformaciju, kroz nekoliko sveobuhvatnijih, analitičnijih i sintetičnijih studija. Tako se posle knjige mr. Lidije Merenik"Beograd - osamdesetih" i dve dr. Jerka Denegrija koja je sabrala njegove stare inovonapisane tekstove o umetnosti osamdesetih godina (s tim da se u međuvremenupojavila i njegova zbirka napisa o umetnosti devedesetih godina) u izdanju B 92 1998.godine pojavila i najnovija studija mlade istoričarke umetnosti mr. Jamine Čubrilo, asistentana Likovnoj akademiji u Novom Sadu, pod naslovom "Beogradska umetnička scenadevedesetih" koja predstavlja sublim njene magistarske radnje pod istim naslovom.Opšte mesto u opisu umetnosti devedesetih godina koji koristi i Jasmina Čubrilo jeda "ne postoji scena" - a da li je tako? Tačniji bi možda bio zaključak da i kada nemaformalno ustrojene scene, umetnost novih generacija se ipak konstituiše oko barem nekolikoestetičkih kategorija te tako i nađe načina za javnu promociju. Na taj način svakako nastajeneka vrsta scene kreativnih zbivanja koja se mogu kritički arikulisati i teorijski obraditi štoje svakako dovoljno da se uoče znaci novonastajuće scene. Autorka i sama na jednom mestukaže : "Glavna odlika umetnosti devedesetih u Beogradu (ali i u svetu) odnosila bi se naodsustvo dominantnog stila, disperznost, pluralizam, prirsutvo oprečnih modela" - a upravoovaj opis daje karakteristike onog "dominantnog" stila u devedesetim koji dakle nesumljivopostoji, stim da je on sastavljen ovog puta (računajući i umetnost osamdesetih) od mnoštvafraktalnih tokova, paralelnih tendencija, prepletenih i preklopljenih fenomena, kontrastnihili sublimirajućih zbivanja itd. Usled takvog pluralističkog i disperzivnog karakteraumetnosti devedesetih jedino moguće rešenje bilo bi "traženje istine u okviru sopstvenihregistara znanja i ukusa" kako stoji u predgovoru ove knjige, ili, rečeno uz pomoćMcEvelleya svojevrsno: "Repariranje terena za novu i tešku eru" koja u plastičkimumetnostima najverovatnije da predstoji.Od uobičajenih kritičkih odrednica Čubrilo se koristila "hotizontalno - vertikalnim"tumačenjima koja ukazuju da je današnja umetnost definitivno izgubila višedimenzionalnikarakter te da se sastoji od mnoštva temporalnih i sinhronih interakcija kao i od snažnihudara nekih od povesno referetnih polja i nadalje aktivnih. Zatim, tu nailazimo na sledećeodrednice: "internacionalno - nacionalno" (koje ukazuju na prožimanje unutrašnjeg iskustvaplastičke kreacije i njenog spoljašnjeg jezika čitljivog na bilo kojoj tački civilizovanogsveta, a ovome se može dodati i dihotomija "globalno - lokalno" koja potvrđuje prethodni