Nova slika II - Jovan Despotović

215Dragojlović (čijim se radom bavio i u prethodnim knjigama, dakle, u šezdesetim isedamdesetim godinama). U njihovom radu Denegri je registrovao mnogobrojnematerijalne i semantičke elemente što ih neposredno povezuju sa aktuelnom obnovom uslikartvu-skulpturi osamdesetih. Potom dolaze umetnici srednje generacije, zapravopoznati konceptualistički krug autora (Abramović, Paripović, Todosijević, Popović,Milivojević) koji u ovoj deceniji grade neophodne spone uticaja ova dva i sukcesivna iparalelna - dakle izprepletena, umetnička shvatanja. Ovim umetnicima pripadaju i JosipKerekeš te Dragomir Ugren koji do poznate prizornosti "Nove slike" dolaze iz različitihiskustava: prvi kao raniji lendartista i bodiartista, drugi kao monohromni intimista.Najzad tu su i umetnici treće generacije - direktni i najznačajniji protagonistipostmodernizma u srpskoj umetnosti: Mrđan Bajić, Tahir Lušić, De Stil Marković, NadaAlavanja, Mileta Prodanović, Darija Kačić, da ovde spomenemo tek najizrazitije autoreiz ove poveće grupe kojima je Denegri u knjizi načinio male umetničke portrete.Tu su još i naznake tri izrazito nove tendencije Umetnosti osamdesetih kakve su:u slikarstvu - neogeo i enformel druge generacije, a u skulpturi krajem decenije pojavajoš jedne velike generacije stvaralaca u čijem će radu biti zapaženi i prvi simptomisledeće promene - one koja će tek postati karakteristična za devedesete godine.U toj genezi "Umetnosti osamdesetih" navedena je i detaljna hronologijapromotivnih izložbi koje su naznačile nastanak jedne vidno promenjene plastičkesituacije nastale (oko) 1982. godine. Denegri ne propušta da evidentira i diskutuje veliketeme umetničke prakse i umetničke kritike osamdesetih, kakve su, na primer, njen odnosprema tradici i istoriji umetnosti ("Umetnost u ogledalu (umetnosti)", zatim međusobni idvosmerni uticaji i prepleti sedamdesetih i osamdesetih godina, primarnog slikarstva iNove slike, najzad, utvrđuje se i mesto Beograda na internacionalnoj umetničkoj sceni,itd.I na kraju, Denegri nezaobilazi ni ulogu koju su u promociji, podršci i zatupanjuumetnosti osamdesetih imale tri institucije: Muzej savremene umetnosti i galerijeStudentskog kulturnog centra i Doma omladine. Kao što ne previđa ni pojavu novogfenomena u tada aktuelnoj teoriji umetnosti kakva je bila (post)kritika (evidentirajućinjene najaktivnije pisce: pre svega vodeću - Lidiju Merenik koja je iz najveće mogućeblizine pratila i učestvovala u mnogobrojnim tekućim zbivanjima te scene, a potom i