Nova slika II - Jovan Despotović

20Umetnost osamdesetih godina otkriva toliko raznovrsne i međusobno isključivekarakteristike da je zapravo njena kvalifikacija i postavljanje u striktne tehničke ilioblikovne kategorija nemoguće. Ova snažno ispoljena težnja potiče iz želje da se izbegnugrupisanja i tvrđa ograničenja u svim posebnim oblastima uobičajenog utvrđivanjaistorijsko-umetničke istine.Kada se želi, na primer, utvrditi njena povezanost sa „drugom linijom”, Novomumetničkom praksom sedamdesetih godina moguće je izvesti najmanje dva zaključka.Jedan bi bio da ona, zapravo, ništa ili gotovo ništa ne duguje procesima proteklog periodaprema kojima se, uostalom i svojom osnovnom manifestacijom materijalnog oblikovanjaopire, a motivacijskim izvorištima oštro suprotstavlja. To se događa i u nivou prakse gdeje vraćena legitimnost materijalu, ručnom radu, umetničkom predmetu, gestu umetnikakoja ostavlja materijalni trag, a u novije vreme i prvih simptoma sublimacije i drugimstriktno slikarskim i tradicionalnim elementima kakvi su kompozicija, odnosi površina,proporcija itd. Zatim, isto tako korenita promena je i prenošenje sa reduktivnih postupakaminimalne umetnosti, siromašne umetnosti ili analitičkih i elementarnih slikarskihtendencija prema „praksi obilja” Novog slikarstva koje uvodi punu procesualnost rada smaterijalom, podlogom i alatom. Želja da se danas postigne totalni doživljaj pred delomnovog prizora, uslovilo je i ponovno korišćenje tehnike slikanja koja je, izvesno,pretrpela i određene promene. Treća promena u odnosu na praksu prethodnogikonoklastičkog perioda odigrala se u domenu doživljaja umetničkog dela ili rada.Neoekspresionističke tendencije osamdesetih svim mogućim sredstvima napadaju na čulagledaoca kojima se prevashodno i obraćaju. Tokom prethodnog perioda ekspresionističkitrendovi su, ipak, po osnovnoj osobini konceptualne umetnosti, bili usmereni na planurazumevanja i cerebralnog doživljavanja koje je rad umetnika podsticao. Stoga jeopravdano ukazivati da se „novi senzibilitet” ove umetnosti pre svega odnosi naafektivna, emocionalna i čulna stanja i da, ako je u delu ove prakse i postojalasofisticiranost rada, ona je u drugom planu, skrivena ili kamuflirana iza plastičkestrukture dela.Međutim, „novim slikarskim obratom” nisu se počele zauzimati pozicije koje jeumetnost napustila kasnih šezdesetih; dakle, ne može se ni govoriti o povratku slikanjana prošle modele ili metode kao da se ništa u umetnosti nije dogodilo sedamdesetih