Nova slika II - Jovan Despotović

194Ovaj Đurićev aktivizam datira, prema sopstvenom svedočenju, od vremenastudiranja, zapravo od druženja sa isto tako mladim slikarem Stevanom Markušem sakojim je 1994. godine napisao i objavio "Manifest autonomizma". Jedno vreme njihdvojica su zajedno izlagali praktično pokazujući na koji se način zamena ili potiranjeautorskog identiteta u slikarstvu može izvesti. Ta igra izmene i promene autorstva bila jezapažena pa je u nekim kritičkim selekcijama (poput izložbe "Rezime", održane 1996. uMuzeju savremene umetnosti) naročito bila naglašena.U to vreme Đurić i Markuš slikali su praktično na isti način - u tematskom isadržinskom pogledu, pa je na njihovim zajedničkim izlaganjima bilo teško identifikovatikoji je čiji rad. Zajednički cilj im je bio da formiraju novu estetičku apsolutizaciju -gotovo do oblikovanja jedinstvenog totalitarnog umetničkog dela. A temeljni smisaotakvog totalitarnog dela, da ne bi bilo nesporazuma treba osmah naglasiti, zadat jeiskustvom i slikarskom praksom jednog od korifeja modernizma, i to sa njegovogavangardnog krila - Kazimira Maljeviča. Maljevičev manifest Suprematizma očiglednoda je postao matrica Đurićevom i Markuševom teorijskom poduhvatu. A kada se kaže daje u umetnosti duhovna intencija kreativnog napora nadmoćnija u odnosu na materijalnu,tada imamo slučaj sa svesnim zapostavljanjem ili pomeranjem u drugi plan pikturalnogsloja dela i isključivo potenciranje njegovih idejnih dimenzija.Međutim, sadašnja Đurićava izložba baštini na Maljevičevompostsuprematističkom periodu, na onom koji je razrađivao 'figuralne tipove', uneo čistikolorizam i shematizovao kompozicionu strukturu slike svodeći je na primarnu vizuelnuinformaciju. Preuzimajući od Maljeviča ovaj tip slike Đurić je u nju uneo i nekeinovacije karakteristične za devedesete godine. Na primer, u depersonalizovaneMaljevičeve figure Đurić je uveo atribute likova koje slika (a to su isključivo ličnosti iznjegovog privatnog i profesionalnog okruženja) tako da se one jednostavno identifikujupo 'fetišiziranim' izgledu koji ih diferencira u odnosu na druge.Samostalna Đurićeva izložba u Salonu pokazuje jedan vrlo naglašen mentalitetkoji njegovu generaciji umetnika vodi ka individualizaciji zasnivanoj naantitradicionalizmu u lokalnim okvirima i na radikalnom personalizmu koji je posledicaopšte stvaralačke ideologije postmodernizma u čijoj je estetičkoj i energetskoj klimi on ibio formiran. Individualne umetničke mitologije, prenaglašena personalizovanostplastičkog jezika, tematski subjektivizam - sve su to slojevi koji su iščitavani u umetnostiosamdesetih a koji su očigledno i nadalje delotvorni u danas vodećoj generaciji našihumetnika kojoj među najaktivnijima pripada i Uroš Đurić.Njegova sadašnja izložba jedan je od najvrednijih podataka o onim kreativnimzbivanjima na tački spirale koja se upravo danas našla tačno iznad početne modernističkepozicije. Posmatrajući ovaj razvoj u jednoj ravni, može se zaključiti kako je procesrazvoja umetnosti ovog veka dospeo na svoj vlastiti početak sasvim neprikriveno birajućiputeve daljeg kretanja.III program Radio-Beograda, Beograd, 3.7.1998.Daniel Glid