Nova slika II - Jovan Despotović

173Primetno je da sadžaj ove izložbe čine dve vrste radova. Jedni idu tragom slikaobjekta,vrlo neobičnih ’reljefnih’ predstava koji kombinacijom dva materijala – drvo imetal, grade jednu zanimljivu plastičku situaciju. Ikonički aspekti ovih radova nalaze seu dijapazonu od vuzuelnih arabeski, preko optičke mobilnosti u zavisnosti od položaja ipromenljivosti izvora svetla, pa sve do uzbudljive igre umetnice kod kreacije ’pulsiranja’ovih slila-objekata koja nastaju usled različitih nivelacija elemenata (eksera, klanfi, žice,itd.). Moglo bi se čak razmišljati i o utisku koji izaziva i sasvim specifičnuasocijacijativnost, gotovo ’pejsažni’ karakter ovih reljefa. No, nije bez ikakvog smisla niutvrditi kako Gordana Kaljalović makar jednim malim delom ipak polazi odkontekstualnosti prirodnog, površnog percipiranja nekog izdvojenog , ’ontološkog’sadržaja iz stvarnog okruženja. Druga vrsta radova potpuno je realizovana u čistomskulptorskom postupku. Za njihovo izvođenje Gordana Kaljalović koristi većupotrebljeni lim različite dobljine, i neke druge metalne odpatke. Ove skulpture sudobijene savijanjem, razaranjem, udaranjem, cepanjem, varenjem, nagrizanjem ibušenjem plamenom, delimičnim i blagim obojenjem. Katkada u njima GordanaKaljalović ostaje dosledna svojim prvobitnim stvaralačkim intencijama, pa seprepoznatljivo oblikuju kao ’fotelja’ , ili mitologemski ’stub’, katkada su oni potpunoapstraktni, ili pak, nerazgovetno asocijativni. Semantički ključ za dešofrovanje njihovogsmisla saglasan je sa onim koji je upotrebljen u opisu slika-objekata i reljefa.Gordana Kaljalović uspostavlja sasvim primetan kontinuitet u okviru poznatebeogradske kreativne, tačnije – vajarske problematike novijeg vremena. Ako nemaradikalnog skulptorksog iskoraka, onda se sa punim smislom može govoriti o suptilnostiove oblikovne poetike koja je postavljena kao naglašena osobina ovih radova. Vlastitiunutrašnji svet doživljaja, relacije prema prirodnom ili artificijelnom podsticaju,oduhovljena materijalnost, gotovo bestelesnost, vibratnost i prefinjena (u odnosu naupotrebljene materijale) slikovitost, određuju novi opus Gordane Kaljalović osobinamaposvećenog traganja za autorskom kreacijom, za onim izvorima u iskustvu i praksidanašnjeg umetnika iz kojih struji jedna drugačija lična i samobitna osećajnost, manjestav a više pristanak na suštinske zadatosti unutar vlastitog poimanja umetnosti.III program Radio Beograda, Beograd, 1990.Veljko LalićIskustvo u doživljavanju spoljašnje stvarnosti kod posebno osetljivih osoba, kakve sunajčešće umetnici, rezultiralo je neobičnim oblicima u stvaralaštvu i zapravo su ti oblicinačin personalnog iskaza o umetnikovim duhovnim stanjima i mentalnim projekcijama.Kako se umetnost sve više podvajala od direktnog reflektovanja spoljašnosti, javlja sedirektna potreba da se kroz jezik kreacije definišu dublja, integralna shvatanja o tome štaje predmet umetnosti. Kada je, na primer, sa estetikom socijalističkog realizma planumetničke istine zamenjen sadržajima idealizovane društvene stvarnosti, stvaraoci sudosledno depersonalizovali sopstveni autorski rukopis, a kada je pak u umetnosti izrazitopenetrirala subjektivistička vizija spoljašnjih stvari, tada su te objektivne prilikeobilovale povesnim, kulturnim i političkim protivurečnostima kako se već dogodilo saekspresionizmom. Na makro planu svaki od takvih autora definisao je sopstvene