Nova slika II - Jovan Despotović

164zapažala u njegovim prostornim radovima i instalacijama, određujući ih u veomarastegljivom shvatanju umetnosti osamdesetih godina, tj., one koja je nastojala da proširimedijsku osnovu svoga izraza, nesumljiva je bila specifičnost toga dela na beogradskojumetničkoj sceni.U Salonu Muzeja savremene umetnosti Trajković je tokom marta/aprila 1985.izložio dvadesetak velikih slikara koje su ga predstavile po prvi put u jednomizmenjenom obliku. Odmah se zapaža da su poneki od ranijih amorfnih elemenata koje jedefinisano u trodimenzionalnom stanju premešteni na površinu platna. Ako je timeponešto i izgubio u opštem utisku kada ih je lišio njihove prostornosti, zadržali su se, čakizrazitije, koloristički intenzitet i materijalnost upotrebljene paste koja je veoma uvećana.Piktoralni sloj je na ovim slikama u funkciji izražavanja posebne prizornosti čije jeizvorište s jedne strane u snoviđenjima, fantasmagoričkom i imaginativnom, a sa drugestrane, posmatrajući šire poreklo ove umetnosti, u onim udaljenim delovima sećanja kojedanas pri činu slikanja evociraju utisak srednjovekovnih slikarija uporedo sa sadržajimaetno-umetnosti i čak osobinama svetla koje dominira prostorom iz koga Trajković potiče.Ovi svetovi nazvani ’Rajske ptice’ nastali su u činu skoro ’divljeg’ slikanja ipredstavljaju vid izražavanja najdubljih unutrašnjih sadržaja koje umetnici nose, i danasimaju pomamnu želju da ih činom slikanja javno promovišu.Poput svih umetnika ovog prelaznog artističkog razvoja i Slobodan Trajković seprepustio izvesnom ’automatizmu’ slikanja, jednoj ne previše kontrolisanoj aktivnostiruke koja na ovim platnima oblikuje slojevite sadržaje. U slučaju ovih razuđenihelemenata, kada su oni instalirani na površini zidova, ili kada su zgusnuti na slici i ukrajnjem ishodu grade predstave bliske srodnosti, otkriva se i suštinsko pitanje: kakopovršinski organizovati, uskladiti i međusobno povezati heterogene forme koje morajuda ’uspeju’, da umetniku pođe za rukom postizanju one potrebne predstave koja ćedelovati snagom objektivnosti doživljenog.Na primeru rada Slobodana Trajkovića može se podvući i danas aktuelanpovratak legitimnosti činu slikanja. Snažno ispoljena potreba za gledanjem idoživljavanjem koje se sada stvara, ohrabrira je većinu autora na talasu promena koje suu toku da iznova otpočnu avanturu slikanja. Radikalni korak u slikarstvo ’Novog prizora’kod ovog autora doprinosi boljem razumevanju da su koreni i ishodišta najnovijegperioda u umetnosti isti, a da je jedino potencija konačnog rezultata, njegov plastičnoformalnisastav i uverljivost izmaštanog, onaj stepen i ona vrednost potrebna za našeuverenje. Slobodan Trajković za sigurno pripada tim pojavama u okviru umetnostiosamdesetih godina.III program Radio Beograda, Beograd, 1985, Ahitektura urbanizam, 97, Beograd, 1985.3Slobodan Trajković, beogradski slikar koji već niz godina živi u Njujorku, uobičajio jeda redovno izlaže u beogradskim galerijama. Poslednji put je izlagao 1987. godine,istovremeno u galerijama Sebastijan i Lada, i tada je vrlo delikatno i vrlo diskretno bilanagoveštena njegova skorašnja slikarska transformacija, koja je u međuvremenu zaista iusledila. Danas izlaže svoje najnovije slike, plastički preobražene, sa potpuno novimikoničkim prizorom, u galeriji Lada u Beogradu.