Nova slika II - Jovan Despotović

157najpre treba imati u vidu poznati prekid koji su u odnosu na klasičnu umetnost izvršili sviavangardni pokreti dvadesetog veka (čak i oni među njima koji su poput nemačkogekspresionizma nedvosmisleno ukazivali na sopstvene korene u srednjovekovnoj, gotičkojumetnosti). Suština ovog raskida sa radikalnim koracima koji su usledili prema novim i utom smislu u nezavisnim pokretima u modernoj umetnosti bilo je nezadovoljstvo osnovamana kojima je dotada počivao umetnički smisao i njgova stvaralačka praksa. Među timosnovnimkategorijama posebnu ulogu je imala Euklidova geometrija koja je stajala kaovažan reper (parammetar) pri svakom procenjivanju gotovo celokupne umetnosti sve dokraja devetnaestog veka. Za moderne stvaraoce, tako, više nije postojala ubedljivapovezanost između novih artificijelnih projekata i stvarnih socio-istorijskih uslova u kojimaje nova umetnost živela sa onima koji su prethodili i bili inaugurisani u jasnim misaonim iempirijskim sistemima što su bivali otelotvoreni kroz simbole i značenja u, recimo,slikarstvu i skulpturi. Za razliku od ovakvih temeljnih prekida, postmodernizam je opredeliosebe u domenu malih transformacija unutar stvarnih inherentnih stvaralačkih prostora kojisada nisu dozvolili podizanje celovite građevine i sveobuhvatnih oblasti istraživanja uumetnosti. Šta više, u ovom trenutku kao da je neprimereno ideji umetničkogantidarvinizma da već definisanu stvaralačku problematiku zatvori u konačan teoretskikoncept."Post" u terminu postmodernizam upotrebljava se u označenju uprošćene sukcesijestilova, dijahronije perioda u umetnosti, od kojih se svaki od ta dva koji se nosrednonadovezuju jedan na drugi može lako identifikovati i doživeti ka ologičan sled uzroka iposledice. Nešto kao konvrszija, odn. nova direkcija koja prirodno sledi nakon iscrpljivanjapostojećih poetika (prema ideju Žan-Fransao Liotara izrečenoj na debati o postmodernizmuu ICA, London 1985). Ova ideja hronologije, prema istom autoru, totalno je moderna ipripada hrišćanstvu, kartenijalizmu i jakobinstvu. Ideja modernizma čvrsto je povezana saovim principima koji su poterkli iz navedenih učenja, a u naslovima promenjenog života imišljenja instrumentalizovana je do neophodnih delotvornih sadržaja.Dakako da u onim umetničkim ragionima u kojima zzpravo i nepostoji autentičanvid kontinuiranog razvoja ideje umetnosti već se ona menja pod uticajem brojnih faktora,veoma često i izvan umetničkih. Ali u pojedinim trenucima odigravaju se i paradigmatičnepodudarnosti. Produbljenija razmatranja veoma složenih odnosa savremenih umetnika iumetničke tradicije iz bliže odnosno udaljenije povesti tek predstoje kada su u pitanjujugoslovenski stvaraoci. Karakteristično je da su u svetskim zbivanjima najnovijeg perioda(najčešće u Italiji označeni kao transavangarda ili slikarstvo memorije, i u Nemačkoj kaoNovi divlji ili neoekspresionizam) na zadovoljavajući način rešena pitanja uticaja tradicijena tekuće pokrete u likovnoj kulturi i to na taj način da je pronađeno dovoljno jasnih,očiglednih i ubedljivih činjenica koje ustanovljavaju neposredne relacije između njih.Teoretska praksa koja prati savremene tendencije istovremeno je oformljena i zahvaljujućitome danas je lako definisati načine uticaja ili transformacija nasleđa i posebnosti njenogselektivnog integrisanja u aktuelno vizuelno i kulturno iskustvo današnjeg čoveka. Čini seda je na jugoslovenskoj sceni lako uočljivo da su umetnici znatno više razvili svoj palstički ioblikovni jezik nego što je teoretski diksurs uspevao da ih prati i kritički pozicionira,obrazloži i objasni. Jedna od takvih celovitih oblikovnih pojava najnovijeg perioda je i deloMilovana De Stil Markovića koje je u jedinstvenoj prostorno-ambijentalnoj situaciji podnazivom Evharistija bilo postavljeno u Salonu Muzaja savremenu umetnostiDe Stil Marković pripada onoj generaciji koja je u osamdesetim godinama stupila naumetničku pozornicu unoseći jedan drugačiji senzibilitet koji se zapažao u promenjenom