Nova slika II - Jovan Despotović

150i saglasni sa dominantnim ’ukusom vremena’, kao i oni čiji zbir formira umetnički izgledepohe na način da se kristalizuju sve do stanja stilova, nisu u domenu voljnog htenjastvaralaca već njihovog eventualnog senzibiliziranja na nseće znakovnosti vremena. Tutreba tražiti, i dakako, pronalaziti i mesto novih slika Milana Kralja.Privatno izdanje, Beograd, 1997.Olivera DautovićNeobičnom, raznovrsnom i vizuelno veoma atraktivnom izgledu jugoslovenske Umetnostiosamdesetih jedan od najubedvijih i autorski najspecifičnijih doprinosa dala je OliveraDautović. Iako smo retko imali prilike da na samostalnim izložbama pratimo njen rad (ovojoj je zapravo tek četvrta od kada se pojavila početkom prošle decenije), na brojnimkolektivnim ili kritičarskim prezentacijama aktuelnog stvaralaštva Dautovićeva je gotovoredovno izlagala čime je pružala sasvim dovoljan uvid u svoj izrazito izdvojeni kreativnislučaj.Prethodna decenija, zapravo umetnički izgled koji je formirala ta epoha, još više jeizmenila i predstavu o medijskom određenju umetničkih dela. U najvećem broju relevantnihprimera koji su najodlučnije definisali prethodno vreme, kojima očigledno pripadaju iradovi Olivere Dautović, bila je brisana uobičajena razlika između, nekada jasno podeljenih,medija slikarstva i skulpture. Iako je po akademskoj formaciji Dautovićeva upravoskulptorka, to joj nimalo nije smetalo da svoje radove - hibridne slike-skulpture tretira iplastički rešava na jedinstveni oblikovni način koji podrazumeva istovremenu upotrebusredstava oba likovna roda. U temelju njenog rada ranije je bila puna forma, potpunotrodimenzionalizovan umetnički predmet, danas je pak češći slučaj reljef. Ali kao i pre, isada je vidna potreba da se slikovna predstava oživi, aktivira trećom dimenzijom -ispupčenjem i dubinom te da se voluminoznost skulpture dopuni i zaokruži onolikimintenzitetom kolorističke palete koja je adekvatnija jeziku slikarstva.Dva su osnovna likovna sadržaja u delima Olivere Dautović koji konstituišu njenbazični plastički jezik. S jedne strane to je snažno naglašen konturni crtež koji ukazuje naglavne linije kretanja vizuelnih i energetskih potencijala formi. Uporedo sa njimDautovićeva se služi i čistim kolorizmom koji na tim punim i reljefnim masama (dobijenimkombinovanim materijalima) na koje je nanet uobličava simboličko značenje i ikoničkismisao konačnog izgleda ovih slika-skulptura. Ova dela izvedena su likovno čistimsredstvima ali ponekad i sa malim veštačkim aplikacijama koji formiraju jednu naročitunaraciju vizuelnog prizora.Iako ovi radovi po njihovim glavnim intencijama nastoje da kod posmatrača izazovusasvim spontane, neuslovljene asocijacije, mentalne senzacije ili naprosto krajnjepersonalizovane, subjektivne projekcije (moguće i autoprojekcije) oni ipak poseduju inazive što znači da autorka želi da aktivno sugeriše makar sam prag vlastite priče. Potrebnoje razumeti te ukrštene i šifrovane poruke o nekim stanjima, osećanjima, vizijama... datim unejasnim, amorfnim, ekspresivnim oblicima koji su u ovom slučaju - u skladu sa njenimstvarnim senzibilitetom, istovremeno izgledaju i romantično i fantastično. Onaj koji topostigne, ko to otkrije očigledno da je uhvaćen i dobrano upleten u njene igre čiste mašte.Ta izrazito individualizovana dnevna (možda dnevnička?) mitologija, koju neprekidno