Nova slika II - Jovan Despotović

147vrata’ , pokreće u gledaoce stanovite psihofiziološke fenomene, čulne podsticajeistovremenih estetičkih doživljaja. Ovaj uski prolaz treba da nas izvede iz jednog nivoarealnosti u drugi, iz kolektivnog stanja u individualni doživljaj, iz fizičkog u čulniprostor. iz prirodnog haosa u estetički red. Osećanje stisnutog, gotovo u opasnostdovedenog libida posmatrača ali i aktera ovog environmentala Anice Vučetić izvor suenormnih emocijalnih, a potom, jer se radi pre svega o delu likovne umetnosti bez obzirana sva druga ishodišta i estetskih doživljaja tipičnih za galerijsku publiku.U Poperovo podeli kinetičke umetnosti (Frank Popper, Kinetic Art, Studio Vista,1968.) na tri osnovna segmenta: stvarno kretanje u umetničkim delima, virtuelno kretanjei kretanje koje aktivno ili pasivno izaziva sam gledalac ispred dela kinetičke umetnosti,kao jedno sasvim novo poglavlje može se čitati ovaj rad Anice Vučetić, koji je naravno usvom značenju referentan na ovaj izvor. Kinetička umetnost, environmentalna umetnost,mobili, instalacije, ambijenti, sve su ovo zapravo tipične ali i neadekvatne i nedovoljneodrednice za ovaj rad budući da on očigledno ima i neke sasvim druge osobine koje gaznatno odbacuju izvan okvira svojih istorijskih preteča sve do drugačijih, izmenjenihnivoa značenja.I u dosadašnjem radu Anice Vučetić, onom koji je pethodio delu ’Nostalgija’, ikoji po jasnoj liniji geneze dopire sve do njenih školskih eksperimenata, dakle početnihradova potpuno izvan standardnih akademskih načela koncipiranja i realizovanja nekogumetničkog dela. Odatle odpočinju linije kontinuiranog, individualnog razvoja kome jeosnovno stajalište interes za pokret. Kako se u nekom delu likovne umetnosti, dakle,artificijelne discipline koja je po osnovnoj medijskoj odrednici statična umetnost, stvarautisak pokreta, sve do njegove virtuelne, potom u stvarne manifestacije? U njenim ranimradovima, ambijentalno postavljenim objektima-formama zoomorfnog sveta (puževi,larve, potom sve veći radovi kao što su slepi miševi, zmije, krokodili, aždaje itd.) sasugestijom utiska njihovog kretanja. Potom slede radovi kojima kretanje postajevirtuelno (posebnom vrstom postavke kada se u nekoliko prostornih planova iz statičkogprelazi u kinetički poredak i gubi osećanje gde se zapravo radovi nalaze – unutar galerijeili spolja, jer upravo zajedno čine jednu celoni). Najzad, sada već sasvim vidljivoeksperimentisanje sa ppkretom (vode i vazduha); tada nastaje serija radova pod nazivom’Pulsacije’.Formalno-plastički i estetički krug umetnika koji poput istorijskih preteča stojeispred radova Anice Vučetić nije veliki i sasvim je u oblasti kinetičke umetnosti. Klasičniavangardni radovi Dišana (Marcel Duchamp, Potative demi-sphere, 1925.), ili Švitersa(Kurt Schwitters, Metzbau, 1925.), koliko i dela Tangilija (Jean Tinquely), Burija (PolBury), Hakeja (Hans Haacke) čine fon na kome se projektuju interesovanja AniceVučetić. Instalacija ’Nostalgija’ je u konceptualnom smislu nastavak toga niza sapromenjenim čulnim senzacijama i duhovnim stanjima.U novoj jugoslovenskoj umetnosti mesto Anice Vučetić je sasvim specifično iizolovano. Većina umetnika iz njene generacije radije se bavi slikarstvom i skulpturom,dok je ona pošla jednim sasvim drugim putom po nalogu svoga senzibiliteta, shvatanjaumetnosti i izoštrene percepcije prema recentnoj praksi na samom vrhu aktuelnosti. Uovakvim delima, savremena jugoslovenska umetnost dobija još jedan evidentni ienergični podsticaj koji je održava u prostoru globalnih kreativnih zbivanja.Muse de Arte Contemporaneo da Universidase se Sao Paulo, decembar 1995 – februar1996.