Nova slika II - Jovan Despotović

146Bijenale u Sao Paolu, 1994.Anica Vučetić’A saudade’ / ’Nostalgija’Rasplinuta slika nove umetnosti, poput vremena u kome nastaje, uzrokovana jeenormnim brojem istovremenih uticaja: od onih koji su nastali usled nepostojanjaglavnog stilskog toka tekuće epohe, te stoga zapravo svaki autentični kreativni stavgotovo da postaje stil po sebi, pa sve do opštih civilizacijskih trendova koji suautomatizovali i izolovali pojedinca do zavisnika od masovne produkcije i transmisijeinformacija što se emituju posredstvom elektronskih medija. U takvom duhovnom, ilibliže – kreativnom miljeu, danas nastaje jedna nova umetnost, autonomna i nezavisna, islična i različita od svega onog što je već evidentirano u korpusu Istorije umetnosti. Napočetku ovakvog misaonog niza govori se o novoj vitalnosti stvaralaštva koja jekarakteristična za svaku pristiglu generaciju umetnika, na njegovom kraju je tekpostavljeno pitanje očigledno sa jasnom svešću da je odgovor dovoljno udaljen: da li senalazimo usred završetka jednog epohalnog koncepta koji nosi ime Moderna i koji jeobeležio umetnost XX veka, ili je ipak postmoderna paradigma jedan novi početak,nepoznato kreativno poglavlje – prolegomena trećeg milenijuma.Umetnost ’posle 80.’ postavila je neka bitna određenja koja su, iakomnogobrojnih pravaca razvoja, formirala ipak neke zajedničke osobine koje evo većpetnaestak godina iniciranja osobene stvaralačke aktivnosti. Mnogobrojni izmi i neo-izmirecentnog oblikovnog jezika od pluralnog ekspresionizma/neekspresionizma, bučnetransavangarde, slikarstva memorije i anahronizma, sve do novih geometrija,strukturalizma i dekonstrukcionizma, ipak upućuju na jedinstveno oblikovno shvatanje:istorija umetnosti, pogotovo njena moderna epoha uključujući i avangarde, uzima se kao’otvorena knjiga’ za totalno oslobođenu pretragu po onim njenim vitalnim potencijalimakoji novim generacijama umetnika ukazuju na nove mogućnosti stvaranja. Kompleksautentičnosti modernizma, zapravo imperativa uvek novog, danas je uspešno zamenjenslobodnim postavljenjem jezičkih i konceptualnih modela iz bliže ili dalje prošlosti,dakako uz posebno naglašene izmene i odstupanja koja opravdavaju da se dela noveumetnosti tumače u svakom dvojstvu karaktera kao drugačija i, u odnosu na ranije,originalna.Tako se veoma lako u najnovijem radu-ambijentu Anice Vučetić sa nazivom’Nostalgija’ koji je ovde instaliran, zapažaju i neskriveni horizonti uticaja, ali i jedanposve novi doprinos koji je u odstupanju u odnosu na vlastiti istorijski estetički projekatzabeležio i posve nova semantička ishodišta. Ovaj environment čine tri velika platnapostavljena od plafona do poda galerije koja se poput jedara nadimaju duvajući vazduh unjih pet specijalno za ovaj rad konstruisanih elisa koje pokreću elektromotori. Nameraumetnice je da se ovako napetom strukturom izazove unutar ovog ambijenta sasvimodređena tenzija u uskom prolazu koji je ostavljen između jedara i zida galerije koji iakostatičan, takođe sužava prolaz. Ovaj tesni prolaz načinjen minimalnim sredstvima,jednom u likovnom smislu jednostavnom , maksimalno redukovanom formom belogplatna, a opet vrlo kompleksnog po sadržajima i emocijama nalik Židove novele ’Uska