Nova slika II - Jovan Despotović

140na samom početku, uobličiti u jasnu misao i materijalizovati. Pošto je izazvana zornapozornost, sada je neophodno darivati tek samo zrele plodove sa tananih granajesenjihbogatstava."Trendsettere in the landscape", izložba Nade Alavanje i Tahira Lušića,umetničkog para Alter imago, nakon mnogih oblika sademnetiranjai mitacuja označila jefazu erekcije opšteg poimanja izpovestikultura koja se naziva ikonologija. Svodeći slikuna predstavu-znak ovi autori su se odlučili da govorom u novim simbolima objasne svojesadašnje shvatanje o umetnosti po sebi. Tematika, sve slike predstavljaju "pejsaže" ukojima postoji još jedan konstantni element: kod Alavanje "klamfa", kod Lušića "Grid"kao kolektivni i još više personalni sublim u nizu istorijski verifikovanih i akceptiranihelemenata kakvi su na primer krst ili zvezda te drugi. Ovi novi stereotipi iznađeni su sajedne strane iz potrebe da se zasnuje promenjena ikonološka mapa (koja bi odgovaralanajnovijim umetničkim previranjima i duhovnim supstitucijama), a sa druge se pomaloironično transformiše jedan odabrani modul i dovodi u sirealni kontekst (grid, rešetkanastala je iz evociranja sheme dizajna pedesetih godina koji je bio uglast i pravolinijski, iminimalizma šezdesetih čija se poetika zanivala na rubnim, siromašnim formama ujednom oblapornom vremenu svekolike materijalne ekspanzije). Njihovo unošenje ujednu konturu imaginarnog pejsaža (N. Alavanja, "Giardino Comunale, T. Lušić,"Kulturlandschaft") zpravo je onaj artificijelni momenat u toj umetnosti inscenacija što uovim slikama čini ono što je ne-stvarno, a što je upravo ideja dodatka nečega (uznačenju) realnom. Pri tome je ovaj prizor usložnjen njihovim poznatim metodompreplitanjaa apstraktnog i figurativnog, crteža i slike.Vandalska faza nasilnog penetriranja (Novi divlji) u oficijelnu kulturu i umetničkisistem za poslednju generaciju stvaralaca okončana je i sada se na osvojenim pozicijamatreba zadržati prefinjenošću, suptilnošću i stvaralačkim trajanjem. I mada su oveposlednje slike o kojima je reč slikane lazurno, a i ne samo zbog toga što se u njimapričanje (ili ćutanje) odvija u dva, tri ili više planova po dobinu,one sadrže neobičnupunoću, težinu jasne namere (i dostignutog cilja - projekta) da se oblicima postekspresionizma(ili postmodernizma) plastičkom sintaksom formuliče mesto jedinstvaprošlog i sadašnjeg, starog i novog, postojećeg i mogućeg: Uzročnik koji upravlja timtokom nalazi se u pejsaču pred vama.Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, mart 1986.Gordan NikolićJedna neobična stvar događa se sa radovima Gordana Nikolića, a koja je zapravo izrazitaretkost u aktuelnoj srpskoj umetnosti. Radovi koje stvara nekoliko godina unazadakceptiraju se i u slučajevima vrlo izoštrenih zahteva proisteklih iz principa izbora kao daje cilj da se prikažu najrecentnije likovne tendencije, kao i onda kada treba iz brojnihindividualnih primera umetničkog rada izdvojiti one koji su u sebi naglašavali čistepiktoralne kvalitete, i na taj način ukazali na njih. U čemu se onda sastoji bitno značenjeovih radova koji očigledno da poseduju dvostruku matricu po kojima se mogu prepoznatiu izuzetno mnogobrojnoj današnjoj likovnoj produkciji?