Nova slika II - Jovan Despotović

1342Uzburkana, često nepregledna, neuređena i dekomponovana zbivanja teških, gusti i širokihcrnih kretanja na ovim povtšinama zapravo su posledice prvobitne introvertnosnosti,kontemplativnosti i posvećenosti slikartsvu u njegovim elementarnim zaključcima. ZaDonkova slikarstvo je poput ispitivanja stanja u vlastitim granicama, a svakako i rezultat dokojeg je on dospeo sledeći spostveno iskustvo u praktičnom odnosu prema delu kojerealizuje.Današnje slikarstvo Perice Donkova sa svim njegovim osobinama i integralnimznačenjima zapravo i vidimo kao sliovnu metaforu nagoveštavanja novoga koga jošdovoljno nismo svesni, a možda nismo ni spremni sa akceptiramo ali koje unosi izvestannemir, nekakvu naknadnu kreativnu uobrazilju među savremenicima budnog duha.Privatno izdanje, Niš, 1990.Aleksandar RafajlovićPitanje statusa apstraktnog slikarstva u danas veoma promenjenim uslovima stvaralačkihkretanja prve polovine osamdesetih godina, postavljalo je na dnevni red kritičkih iteoretskih razmatranja gotovo sa svakom novom izložbom koja je tangiralataj komplekspojava, ili sa svakim novim autorskim nastupom stvaralaca što su svojim delima manje iliviše zalazili u bliske oblasti izražavanja. U istorijskom periodu savremene umetnosti,apstrakcija je dva puta doživljavala svoje zvezdane časove: najpre u samom trenutku njenogpojavljivanja kada je odmah definisala striktne oblasti delovanja (od Kandinskog doMaljeviča) i tada je strogo selekcionirala sopstvenu plastičku problematiku, i odmah pozavršetku Drugog svetskog rata kada je definisala položaj modernog ćoveka sa svimiskustvima koje je on u tom vremenu nakupio, a ustvari se razvijajući na lirske (Polok,Vols) i geometrijske tendencije (Vazareli, Reinhart) u zavisnosti od nasleđa kome jepreferirala. U oba ova slučaja, ona je nesumnjivo dominirala duhovnim, intelektualnim iunetničkim horizontima. Danas se njena uloga, ako se poredi sa ovim prethodnim njenimherojskim etapama, promenila u praksi najvažnijih protagonista, poprimajući neke posvenove sadržaje, dotad nepoznate u tokovima njenih transformacija.Apstraktne slike Aleksandara Rafajlovića unose pogodno svetlo u tumačenjestepena odgovornosti ove umetnosti u sadašnjim okolnostima. Njegov smisao se najpretreba tražiti u činjenici da je vremen eksperimentacija sa značenjskim i optičkimvrednostima bezpredmetne umetnosti odsvno prošlo, a takođe i u tome da su danas estetičkei stilske kategorizacije u ovoj vrsti promenljivog izraza naprosto nemoguće. Ako bi ipaktrebalo u najkraćem odrediti ovo slikarstvo, mislimo da bi bilo uputno reći kako je zaRafajlovića važno da objasni, dakako striktnim plastičkim sredstvima, ekvivalente svogadoživljaja na platnu sugestivnim, nešto ranije apstraktnim, a danas sve više ekspresivnimformama. Ova vrsta apstrakcije/ekspresionizma u osamdesetim godinama pojavljuje se kaoekstremno personalizovana, čak sve primerenija aktuelnoj ’pluralističkoj školi’, stilu koji jesa ovom decenijom dospeo u prvi fenomenološki plan sa nastankom Novog slikarstva. Pritome, treba napomeuti i to da ova vrsta slikarstva pripada vremenu koje još nije dalo