Nova slika II - Jovan Despotović

133Curenje tečnosti, prskanje, crni, teški potezi četkom, neuređene linije, gest, zamah, akcija:slikartsvo Perice Donkova. U novoj beogradskoj umetnosti sa njime se uvodi još jednaevokativna komponenta kojom slikarstvo najnovijeg perioda obiluje – njen je osnovnikvalitet koliko renesansa određene slikarske klasike, toliko i čist plastički govor. Naravnoda se taj diskurs u jednom ovakvom radu provodi strktnim likovnim sredstvima kojieliminišu bilo kakvu pomisao na literarnu dimenziju u delu. Apstraktna umetnost je ovo dokraja elaborirala, gestulano slikarstvo jeto potvrdilo pridodajući neke nove sadržaje.Egzistencijalno prisusutvovanje umetnika određeno je njegovim socijalnimokvirima, njegovo artističko prisustvo uokvireno je reprodukovanjem njega samog krozslikarski čin. Oblast tog zbivanja je slikarsko platno, ujednačenih dimenzija i po pristupu, aliazdiferencirano po tome što je moment ponavljanja u ovakvom radu praktično nemoguć.Donkov sledi onu internu interpretaciju koja je začeta akcionim slikarstvom i apstraktnimekspresionizmom, a koja je teorijski formulisana tek koju godinu pred njegovu pojavu ufenomenološkim analizama M. M. Pontija. Po tom shvatanju, slikarstvo više nije paralelnarealnost (kako je to bio slučaj sa istorijskom apstrakccijom), već upravo ova realnost,sudelovanje u stvaranju na način fizičkih determinanti. Kada se ovo konstatuje potrebno jenavesti i sledeće: nije u pitanju potpuno premisivno ponašanje u polju platna, većsubjektivno uslovljena gestualnost koja poseduje određene konstante (kao da je i ovdeaktuelna Polokova swntenca: ’Jedino kad izgubim dodir sa slikom, ishod je konfuzan. Inačecaruje čista harmonija...’. One se ogledaju u određenom tipu poteza koji vremenom postajedominantniji tako da je u novim slikama sve manje beline grunda, načina zapisivanja iostavljanja tragova telesne prisutnosti, kružnim, uskovitlanim namazima boje, grebanjemtvrdim delom četke, ili prefinjenim sfumatom palete sivog. Kao individualitet može seuočiti ponavljanje jednog generalnog dijagonalnog pokreta odozdo nagore i uz jedankovitlac strmoglavljivanje ka dnu sve do ruba platna (kada je očigledno da potez ima svojprirodni nastavak dalje, u prostoru jer je sasvim razumljivo da se snažni zamah zbog svojeinercije ne može zaustaviti u trenutku na ivici platna). Ovo je oblik fizičke agresije na platnukoje je svoje estetičke osobine uskladilo sa fizičkim i senzitivnim datostima.Gest kod Perice Donkova znak je njegove vlastite slikarske personalnosti. U tomsmislu je i njegovo shvatanje da je umetnik subjekt slikanja i po tome on se za časpribližava ideji o individualitetu stvaralaštva, o neponovljivosti i subjektivnosti iskazivanjau činu slikanja. Ovaj svojevrsni most je zapravo postavljen između naše (tradinionalne)apstrakcije koja je težila upravo tom idealu autentičnosti i umetnosti tekućeg perioda kada jeu svim lokalnim uslovima potrebno izoštriti senzibilitete. Kao da se u ovom primeruprepliću dve vrlo važne odrednice ovog trenutka: duh mesta i duh vremena. Time se naveoma pouzdan način novoj publici nudi nova svest o novoj umetnosti.Ovo je, u celini uzevši, period ponavljanja, prirodno sa izmenama i pomeranjima,dopunama i dopisivinjem, dodavanjem i navođenjem. U ovoj generaciji autora, kojojnesumljivo i Donkov pripada ukorenjena je svest da je u umetnosti već sve rečeno – trebasamo parafrazirati, funkcionalizovati i afirmisati memorirane plastičke sadržaje i krozprizmu sopstvenih određenja dati im nova tumačenja. Stoga se ovo slikarstvo čini kaosvojevrsna klasika u osamdesetim godinama. Zajedno sa Pericom Donkovim uvereni smo uzasnovanost tog zaključka.Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd, mart 1985.