Nova slika II - Jovan Despotović

122Istovremeno Denegri ne propušta ni ovu priliku da učvrsti svoju tezu o „povratkumodernizmu“ koju strategiju identifikuje u umetničkim praksama mnogih od prisutnihautora. Ali, tu leži i jedna nedoslednost koja se vidi ako se podsetimo podnaslova oveizložbe – „Postmoderna na kraju XX veka“. Moguće je ovu kontradiktornost jedino pomirititime da Denegri zapravo misli kako je postmoderna definitivno sastavni deo moderne kaonjena (makar) kratkotrajna faza koja je obeležila isključivo proteklu deceniju – „umetnostosamdesetih“.S druge strane, Šuvaković je i u ovoj prilici ostao dosledan svojoj poznatojanalitičnosti, sistematičnosti (u klasifikaciji fenomena najnovije umetnosti) ikontradiktornosti i nedoslednosti u izvođenju opštih i sintetičkih ocena. On je pojam’“restupničke forme“ odredio na ovaj način: „... danas (su) prestupničke i (kao) avangardneone strategije umetnika koje su kosmopolitske, internacionalne ili transnacionalne uksenofobičnoj nacionalnoj kulturi, ali i one strategije koje štafelajnoj slici prizorasuprotstavljaju drastičnu materijalnu konfiguraciju koja se širi kroz različite sistemeizražavanja“.Indeksaciju transgresije (prestupa) u savremenoj i aktuelnoj umetnosti Šuvaković jeizveo u jednaest problemskih celina na sledeći način:Omaž“, ili „nulta sekcija“ posvećena je dvojici preminulih umetnika: Filu Filipoviću(1924-1997) i Slavku Matkoviću (1948-1994) koji i svojom „neuzglobljenošću“, odnosno,„nomadskom odsustnošću“ formiraju moguće, početne kritičke pozicije cele izložbe.Potom, prvi segment među ovim „prestupničkim formama“ definisan je kao„Umetnost i politika“. Ovo je upravo tema današnjeg vremena, a postaje sasvim vidljivo daje ona zaokupila pažnju i usmerila stvaralačku volju mnogih autora koji su danas za nju živozainteresovani. Autori izložbe oslučili su da u mnoštvu fenomena iz ove oblasti prikažuradove Balinta Sombatija i Raše Todosijevića kao različite primere etičke i ideološkeangažovanosti naše recentne plastičke umetnosti. Ovo je ipak krajnje fragmentarna, time inedovoljna ilustrativna natuknica za ovako veliku temu dana, mada bi se rad nekih odautora koji su uvršćeni u neke druge segmente iste izložbe, poput Nenada Rackovića iliZvonimira Santrača mogao razumeti i kao odnos umetnosti i politike.Svi ostali segmenti ove izložbe razmatraju striktne umetničke idiome i varijetete bezikakvih vanestetičkih ekskurzija. Već sami njihovi nazivi idukuju taj zaključak: „Umetnost iarhitektura“ gde su izloženi radovi Neše Paripovića i Igora Antića, „Fenomenologija slike“sa delima Radomira Damnjanovića Damnjana i Veljka Vujačića, „Slika kao prostorni tekst“gde su Dragomir Ugren i Aleksandar Dimitrijević, „Tekstualnost skulptoralnog“ kod KosteBogdanovića i Srđana Apostolovića, „Transfiguracija redi-mejda“ Živka Grozdanića iZvonimira Santrača, „Koncept i povratak realnog“ Mirka Radojičića i Ratomira Kulića,„Telo i besformno“ Marije Vaude, Nikole Pilipovića i Tanje Ristovski, „Tehnoalegorija: odsublimnog do smrtonosnog“ Slobodana Peladića i Zorana Todorovića, najzad, „Performans:postmoderna i avangarda“ sa radovima-akciajama Nenada Rackovića i Dah teatara.Vidljivo da je, sem u jednom slučaju za svaku od kreativnih ilustracija kritičarskikategorija odabran po jedan par autora, i to opet, najčešće jedan je starije a drugi mlađegeneracije. Nadalje ova vrsta generalizacije izložbenog i teorijskog poduhvata podnaslovom „Prestupničke forme“ Ješe Denegrija i Miška Šuvakovića otkriva inteciju autorada se još jednom učvsti idejna strategija na „drugoj liniji“ naše aktuelne umetnosti, jer semviše puta dosad iznetih konstatcija, dakle i ovog puta učinjenih ponavljanja, na izložbi senašao onaj konstantni izbor umetnika koji su i do sada obavezno participirali na sličnimpoduhvatima – uz nekoliko novih imena koja mogu, ali i ne moraju da obavezno budu