Nova slika II - Jovan Despotović

112druge moderne u jugoslovenskoj umetnosti devedesetih očigledno da recikluraju jošjedan krug tog teorijskog diskursa. Oni umetničkoj produkciji danas nastoje ponovo daobezbede dalji razvoj, progres i vitalitet kao osnovnih karakteristika moderne paradigme.Po ovom tumačenju ti principi obnavljanja modernizma u devedesetim godinama vide seu neekspresivnosti, konstrukcijama, minimalizmu, analitičnosti, istraživanju u domenujezika i prirode medija umetnosti, itd. A aktuelizovana vrednost i potvrda ovakve kritičkematrice može se pratiti u umetničkoj praksi nekih stvaralaca: da li je, posmatrajućiistovremenu izložbu Neše Paripovića i Dragomira Ugrena u vršačkoj Konkordiji,moguće dati za pravo ovakvom pristupu? Neophodno je, zapravo učiniti distinkcije kojenjihov rad čine drugačijim od primera zakasnelog modernizma toliko čestih u recentnojumetnosti, ili od neomodernizma koji je u našim uslovima postao gotovo opšte mesto.U pomoć za bolje razumevanje problema (novog/drugog) modernizma u situacijipostmodernističke ekspanzije prizvaćemo Žana Bodrijara iz njegovog eseja Krajmodernosti ili doba simulacije (1980); na tom mestu stoji – kao prvo: Doba ideologija jezavršeno, i s njim doba modernosti... ništa više nije moderno u odnosu na neku drugustvar: sve je savremeno, te ovaj termin (moderno) pokriva simultanost svih mogućiformi. Kao drugo, pita se Bodrijar, kakva se to peripetija zbila i: taj termin (moderno –J.D.) isprazila od svakog značenja, ispraznila projekat i mit od njegove supstance, učinilaforme i sadržine modernosti takvim da se o njima do pre jedne generacije još moglogovoriti i sanjati, a danas su prosto isparile u jednom neodređenom svetu, u kojem višenema mesta za ideal ili ideologiju promene, ideal novatorskog raskida? Kao treće:Nalazimo se sada u razdoblju modela koji se tradicionalnim vrednostima nesuprotstavljaju samo kao modernije ideje: suprotstavljaju se uporedo modernosti itradiciji, povezani još uvek dijalektičkim odnosom prevazilaženja ili kompromisa, da bizapočeli i otvorili razdoblje simulacije.Treba uočiti preokretanje konstruktivističkog procesa modernizma udekonstruktivizam umetnosti devedesetih. Eklektični diskursi dekonstrukcije odgovarajuhibridnosti, kolažnom izgledu i teatralnim montažama aktuelne umetnosti. Kao ipostmodernizam dekonstruktivizam je u polju estetske fikcionalnosti prvo registrovan uarhitekturi. Tim povodom Hajnrih Kloc (Umetnost u XX veku, 1990) kaže:Dekonstruktivizmu u oblasti arhitekture odgovara nova apstrakcija u slikarstvu.Pozivanjem na ’samoutemeljeni’ aistorijski jezik moderne, dakle uz korišćenjevokabulara oslobođenog istorije, novi pravac gradnje okreće se od svrhovitogracionalističkog funkcionalizma. Slično istorizirajućoj postmoderni, dekonstruktivizamnastoji da ostvari jednu likovnu arhitekturu i da time ponovo zadobije fikcionalnikarakter umetničkog dela. Ovo se odvija putem razbijanja i cepanja zatvorene forme...Ono što, međutim, pluralističkoj sceni daje neočekivane akcente, to je nova apstrakcija.Ona nije više argument u jednom zatvorenom diskursu avangarde, već je sastavni deojednog iscrpljivog potencijala, jednog obuhvatnog fundusa modusa. Ovi nisu višezatočeni u ili-ili posledicu napretka i ostajanja, već su se oslobodili od tereta stalnogdokazivanja. Iz postmoderne scene stilske šarolikosti izdvaja se tendencija ka jednojneprogramski slobodnoj apstrakciji koja više nije pozvana da avangardistički dolazi nakraj slike ili da se nastavlja na ivici fikcionalnosti.Na antitetičkim linijama Argan-Bodrijar, odnosno sintetičkim Bodrijar-Klocmoguće je formirati jedan od kritičkih fenomena referentnih za zbivanja na jezičkompodručiju recetne umetničke produkcije. Primeri novih radova Neše Paripovića iDragomira Ugrena s razlogom se uzimaju za paradigmatske takvog stanja.