Nova slika II - Jovan Despotović

111umetničkog rada. Za širu javnost potpuno nepoznati vršački slikar Miroslav Pavlovićdolazi u red takvih autora koji se na evidentno problemski način postavio premakompleksu estetičkih pitanja kojima se bavi tekuće stvaralaštvo. Pavlović je rođen 1952.godine u Vršcu, Likovnu akademiju je završio u Bukureštu 1978, a odmah zatim ipostdiplomske studije na istom Institutu. Dosada je izlagao u Rumuniji, Jugoslaviji,skandinavskim zemljama i Sjedinjenim američkim državama. Na izložbi u vršačkojConkordiji pokazao je preko šezdeset slika-objekata i isti broj radova na hartiji nastalihtokom petnaestak godina.Ova velika galerija, koja dolazi u red naših najboljih izlagačkih prostora,omogućila je Pavloviću da svoju izložbu podeli i postavi u nekoliko ciklusa radova,onako kako su oni i nastajali a koji očigledno sadrže jedinstvenu unutrašnju kreativnuideju. Može se upravo reći da je praktično do istog cilja Pavlović dolazio koristećirazličite oblikovne postupke. Jedan od njih se bazira na analitičnosti i primarnostimonohromnog slikarstva kada se diskutuju njeni bazični elementi – boja, i uopštepiktoralni sloj, proces slikanja – način nanošenja kolorističke materije na osnovu slike, ačak se i sama površina platna – postupak njene pripreme, tekstura, tehničke karakteristikepromovišu do legitimnog i konstitutivnog elementa dela. Drugi je strukturisanje opštegizgleda, ranije se govorilo – poetike, slike po geometrijskim postulatima, a tokomosamdesetih godina radilo se o jednoj vrsti simulacije plastičkog govora u neogeosintaksama kraja modernizma. Treći je dekonstruktivistički faktor recetneumetničke produkcije kada se bilo koji element sadržaja slikarstva, ili svi zajedno,razlažu na nezavisne estetičke komplekse koji i u takvom fraktalnom stanju ipak gradejedinstvenu sliku – predstavu.Nikako nije moguće posmatrati ovaj opus Miroslava Pavlovića, s obzirom nanjegovu veliku apstinenciju izlaganja u Jugoslaviji, kao puki početnički eksperiment saneizvesnim vrednosnim ishodom. Pavlović je ubedljivo, razložno i utemeljeno pokazaojedan potpuno definisani slikarski koncept sasvim fundiran u estetiku ovog vremena kojastoji na poslednjim tragovima poznog modernizma, preciznije – u onom kompleksulikovnih pitanja koja su danas teorijski usmerena ka ideji nove ili druge moderne na krajuveka i u finalu ove velike umetničke epohe.I ma kakav da bude konačni odgovor na pitanje o ciljevima i značenju slikarskihradova Miroslava Pavlovića njegovo delo će nesumnjivo ući u najuži sadržinski krugonog jugoslovenskog tekućeg stvaralaštva koje je istinski pomicalo granične linije unutarovog umetničkog medija..U delu aktuelne likovne kritike devedesetih godina formirala se jedna posebnateorijska situacija koja promišlja aktuelnu umetničku produkciju na specifično novinačin. Tako se govori o diskretnoj obnovi modernizma (Sava Stepanov), o modernizmuposle postmodernizma (Miško Šuvaković), o novoj ili drugoj moderni (Ješa Denegri).Sasvim je očigledno da se ovaj kritički trend nimalo diskretno nije postavio poputsvojevrsnog bedema spram danas dominantne umetnosti koja je u osamdesetim biladefinisana kao postmoderna, a sada živi jedan mirniji estetički život na samom krajuveka u mnogim svojim fenomenima koji su sa novopridošlim generacijama umetnikapoprimili vidno drugačiji izgled i formu.Završni stav eseja Projekt i sudbina Đulija Karla Argana napisanog 1964. godineglasi: Opstanak umetnosti u sutrašnjem svetu, ma kakav bio, zavisan je samo o projektukoji današnja umetnost čini za umetnost sutrašnjice. Kanonizujući ovu Arganovu opštuideju projekta u umetnosti i definitivno stvarajući od nje aksiom, zagovornici nove ili