Nova slika II - Jovan Despotović

105(Đorđevićeva, Krnajski) na samoj granici paradigme predmetnosti umetničkog dela(post)moderne umetnosti.Nova stalna postvaka jugoslovenske umetnosti XX veka Muzeja savremeneumetnosti kojaje prikazana ove godine, više nego u ranijim slučajevima istakla jemagistralne tokove i dominantne autore koji su direktno obeležili našu modernu, savremenui aktuelnu umetnost. Pažljivijim posmatranjem stalne postavke koncipirane na taj način lakose uočavaju poetički i estetički koncepti naše umetnosti u ovom veku, te se takvajedinstvena slika bez napora razlaže na velike poteze stilskih nizova unutar istorijskemoderne, pionirske apstrakcije, „klasičnih“ škola ovog perioda, kolorisričkogekspresionizma, na primer u među ratnom periodu, ili geometrijske i gestualnee apstrakcijete enformela, zatim mnogobrojnih tokova tradicionalne i nove figuracije, napokon, recentneumetnosti osamdesetih u svom njenom postmodernom eklekticizmu.Istovremeno sa ovom Novom stalnom postavkom u MSU bila je otvorena i izložbapod ponešto enigmatičnim naslovom – Rezime. Ona je predstavila upravo najmlađe našelikovno stvaralaštvo u delima sedamnaest autora (rođenih između 1961. i 1969) – desetslikara i sedam umetnika koji bi tradicionalnim jezikom mogli biti nazvani vajari, ali koji se(sem u jednom slučaju) zapravo izražavaju promenjljivim ambijentaslnim radovima,instalacijama i objektima što su umnogome izmenili uobičajenu predstavu o „skulptorskojumetnosti“.Iako na prvi pogled ova izložba izgleda izuzetno heterogena po mnogim svojimsadržajima, to su ipak umetnici sličnih senzibiliteta i mentaliteta ne samo po geneeracijskimsvojstvima već i prema istovrsnom razumevanju jezičkih osobina plastičke umetnosti uovom trenutku. Oni su zaista bliski i po estetskom ukusu, osetljivosti za materijalna itehnička svojstva umetničkih dela, po istorijskoj memoriji u odnosu na bližu ili daljuumetničku prošlost itd. Ova vrsta „ujednačavanja“ katkada krajnje isključivih poetikafiguracije i apstrakcije, tehnostruktura i instalacija, duhovnih i fizičkih osobina radova,otvorenih i zatvorenih semantičkih znamenja u pojedinim izložbenim postavkama praktičnoistih radova postizana je i nekim neočekivanim vizuelnim stanjima a građena je nekada upotpuno drugačijim estetičkim kontestima. Naime, izložba „Rezime“ je posle beogradskepremireje bila postavljena u velikom i jedinstvenom prostoru Centra za kulturu „Boro iRamia“ u Prištini sa drugačijim učinkom od primarne postavke u beogradskom muzeju,zatim je njen sadržaj bio „razlomljen“ po dominantnim poetskim okvirima u pet zasebnihprosotra nekadašnjeg Srpskog poslanstva u Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju. UMuzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu ista izložba je prema osobinamamedija u kojem su radovi izvedeni (slike, objekti, instalacije) bila postavljena u tri velikaprostora, i na kraju, u četiri prostorije Zamka kulture (Vila Belimarkovića) u VrnjačkojBanji ona je bila prelomljena po načelu stilskih celina (figuracija, apstrakcija, predmetnonepredmetno).Ovakva mogućnost različitog aranžiranja dela recentne umetnosti uneposrednoj je vezi sa brojnim kontekstualizacijama sadržaja, njenom vrlo aktivnom stanjušto proizlazi iz jezičkih, značenjskih, ontoloških, formalnih, materijalnih, tehničkihkarakteristika kao znakova raspoznavanja promenjene aure nove umetnosti. Pluralističkismisao umetnosti, kako je on bio postavljen u 80-tim godinama, tekuća decenija je podiglana stepen više, praktično pokazavši iste unutrašnje ciljeve nastale iz izolovanihindividualnih poetika umetnika. U najnovijoj generaciji naših autora ona je ponajvišeradikalizovana jednom posve novom i drugačijom imaginacijom i personalnimmitologijama u oprocesu parktičnog i osetljivog kreiranja umetničkog predmeta.