broj 90 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovine

Broj 90 - Strana 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.da je 1991. godine sa PIP "Ingram" Banja Luka (u daljnjemtekstu: prodavac), čiji je pravni sljedbenik PP "Forma" BanjaLuka, zaključio Ugovor o udruživanju sredstava pod brojem211/91 za izgradnju stana veličine 66,04m² u Banjoj Luci nanavedenoj lokaciji i navedenih oznaka, te da je, u skladu saugovorom, uplatio cjelokupnu cijenu stana u iznosu od75.000,00 DEM. U tužbi je navedeno i da je rok za završetak ipredaju stana bio 30. juni 1992. godine, ali da stan nije predatapelantu u tom roku iako je apelant 17. juna 1992. godineformalno uveden u posjed stana koji nije bio završen, nakončega je apelant, usljed ratnih djejstava, napustio BiH i odseliose u Hrvatsku a PP "Forma" u međuvremenu sporni stan jeprodalo tuženim.8. Osnovni sud je naveo da je u postupku pred tim sudom,na osnovu provedenih dokaza preciziranih u presudi, utvrđenoda je nad PP "Forma", kao pravnim sljednikom prodavcaspornog stana, otvoren stečaj 27. aprila 2004. godine zbog čegaje taj sud 1. juna 2004. godine donio rješenje o prekidanjupostupka u odnosu na PP "Forma" uz navođenje da će sepostupak u odnosu na PP "Forma" nastaviti kada stečajniupravnik ili pravni sljednik te firme preuzmu postupak, ili kadaih sud na prijedlog protivne stranke pozove da to učine.9. Dalje, navedeno je da je taj sud uvidom u Ugovor oudruživanju sredstava broj 211/91 utvrdio da su apelant kaokupac i prodavac zaključili 12. oktobra 1991. godine ugovorkojim se prodavac obavezuje da će izgraditi sporni stan ipredati ga apelantu, tako da apelant stječe pravo vlasništva, aapelant se obavezuje da će prodavcu platiti cijenu od2.768.331,00 jugoslavenskih dinara. Navedeno je da se apelantugovorom obavezao da će uplatiti najmanje 50% cijene do 15.oktobra 1991. godine a ostatak u ratama, kako je precizirano upresudi. Osim toga, navedeno je da je uvidom u Ugovor oudruživanju sredstva broj 04/97 utvrđeno da je taj ugovorzaključen 22. januara 1997. godine između PP "Forma" kaopravnog sljednika prodavca i tuženih kao kupaca i da se timugovorom PP "Forma" obavezao da će izgraditi stan veličine63,59 m² u zgradi na uglu ulica Simeuna Đaka i Zmaj Jovina,oznaka stana L-B-6, i garažu veličine 14,79 m² na istoj lokacijii predati ih tuženim kao kupcima tako da oni steknu pravovlasništva, a tuženi su se obavezali da će PP "Forma" osiguratiplaćanje ugovorene cijene, i to za stan 310.420,00jugoslavenskih dinara a za garažu 29.580,00 jugoslavenskihdinara.10. Osnovni sud je obrazložio da smatra da se ukonkretnom slučaju, iako u ugovorima stan nosi različiteoznake i ima malu razliku u površini, radi o istom stanu koji jeprvo kupio apelant, a zatim tuženi. Naime, u toku postupka jeutvrđeno da je prodavac stanova izvršio dopunu prvobitnoizdate građevinske dozvole i da prema tim dozvolama postojedvije oznake stana, a što je potvrdio i vještak poimeničnonaveden u presudi, kojeg je sud angažirao da utvrdi da li se radio istom stanu. Prema obrazloženju Osnovnog suda, apelant nijemogao biti uveden u posjed spornog stana, kako to tvrdeapelant i bivši direktor prodavca, u junu 1992. godine zbog togašto je u postupku nesumnjivo utvrđeno da predmetna zgrada ukojoj se sporni stan nalazi nije bila završena 1992. godine, nitije tada bio izvršen tehnički prijem zgrade, niti izdata upotrebnadozvola, što je uvjet za predaju stanova kupcima u posjed, većje tehnički prijem zgrade izvršen tek 1996. godine, nakondovršetka izgradnje. Navedeno je da je u toku postupka taj sudutvrdio da i apelant i tuženi posjeduju identičan pravni osnovugovoro kupovini spornog stana i da su i apelant i tuženiizvršili svoju ugovornu obavezu, odnosno da su platili prodajnucijenu spornog stana, ali da ni apelant ni tuženi nemajukonstituirano pravo vlasništva na predmetnom stanu a što jeutvrđeno na osnovu dokaza preciziranih u presudi.11. Dalje, Osnovni sud je naveo da, prema stavuizraženom u Odluci Vrhovnog suda RBiH broj Pž-389/90 od15. novembra 1990. godine, nije ništav ugovor o prodaji stanaizgrađenog za potrebe tržišta samo zato što je ranijezaključenim ugovorom isti stan već prodan, te da u takvomslučaju stan stječe kasniji kupac koji je upisao pravo vlasništvau zemljišnoj knjizi ukoliko je u vrijeme uknjižbe bio savjestan aako nije došlo do uknjižbe, jače pravo na stan ima savjesnikupac kojem je stan predat u posjed a ako nije došlo ni dopredaje u posjed, jače pravo ima kupac koji je ranije zaključiougovor o kupoprodaji. Navedeno je i da ovaj stav ima smislajedino u situaciji da su pravni poslovi, tj. ugovori o prodajivaljani i da za predmet imaju istu stvar. Osnovni sud jeobrazložio da je odredbom člana 33. Zakona o osnovamavlasničkopravnih odnosa (u daljnjem tekstu: Zakon) propisanoda se na osnovu pravnog posla pravo vlasništva nanekretninama stječe upisom u javnu knjigu ili na drugiodgovarajući način propisan zakonom. Dalje, navedeno je da jeodredbom člana 9. Zakona o prometu nekretnina, koji je bio nasnazi u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora, propisano daugovor na osnovu kojeg se prenosi pravo vlasništva nanekretnini mora biti sačinjen u pisanom obliku, jer u suprotnomne proizvodi pravno djejstvo. Navedenim članom je propisano ida potpisi ugovarača moraju biti ovjereni u nadležnom sudu, alii da ugovor koji je zaključen u pisanoj formi a kod kojeg potpisiugovarača nisu ovjereni u sudu proizvodi pravno djejstvo akosu ugovorne strane izvršile u cjelini ili u pretežnom dijeluobaveze koje iz ugovora nastaju, ili ako je taj ugovor zaključenpred najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru.12. U vezi s tim, Osnovni sud je naveo da je u postupkunesporno utvrđeno da potpisi apelanta i prodavca na ugovorukoji su zaključili nisu ovjereni kod nadležnog suda, daugovorne stranke nisu u cjelini niti u pretežnom dijelu izvršileugovorne obaveze (prodavac nije apelantu predao predmetnistan) zbog čega je Osnovni sud zaključio da ugovor koji jezaključio apelant sa prodavcem nije pravno valjan u smislunavedenih zakonskih odredaba. Zbog navedenog, Osnovni sudje zaključio i da u konkretnom slučaju apelantu ne pripadapravo na povrat spornog stana, već da mu pripada pravo dazahtijeva vraćanje onoga što je prema navedenom ugovoru daoprodavcu. Prema obrazloženju Osnovnog suda, sve i da apelantima pravno valjan ugovor, te uzimajući u obzir da su i apelant ituženi savjesni, apelant ne bi mogao ostvariti pravo na predajuu posjed spornog stana koji je građen za potrebe tržišta, budućida u konkretnom slučaju jače pravo imaju tuženi pošto sesporni stan nalazi u njihovom posjedu. Stoga, apelant, premaobrazloženju Osnovnog suda, ima samo pravo na vraćanjedatog novčanog iznosa koji je prodavac neovlašteno prisvojio.Osnovni sud je naveo da u prilog ovakvom stanovištu ide izaključak Ministarstva za izbjegla i raseljena lica RS - OdsjekBanja Luka broj 05-050-02-01-2180/99 od 13. januara 2003.godine kojim je odbačen apelantov zahtjev za povrat u posjedspornog stana. Zbog svega navedenog, Osnovni sud je odbioapelantov tužbeni zahtjev u cijelosti.13. Protiv navedene presude i apelant i tuženi su podnijeližalbu Okružnom sudu, koji je Presudom broj Gž-84/05 od 10.oktobra 2006. godine apelantovu žalbu odbio i prvostepenupresudu u dijelu u kojem je odbijen apelantov tužbeni zahtjevpotvrdio, a žalbu tuženih uvažio i preinačio presudu u dijelu ukojem je odlučeno o troškovima postupka na način da jeobavezao apelanta da tuženim na ime troškova postupka isplatiiznos od 15.937,50 KM. U obrazloženju presude Okružni sud jeponovio činjenice utvrđene u prvostepenom postupku, te naveoda prihvata stav prvostepenog suda da se u konkretnom slučajuradi o istom stanu koji su kupili i apelant i tuženi bez obzira napostojanje male razlike u površini i oznakama. Okružni sud je,dalje, naveo i da je pravilno stanovište prvostepenog suda koje

Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 5se temelji na dokumentaciji iz predmetnog spisa (koju niti jednaod strana u postupku nije osporavala) a prema kojem apelantnije mogao biti uveden u posjed spornog stana 1992. godine, jerzgrada u kojoj se sporni stan nalazi tada nije bila završena i nijebio izvršen njen tehnički prijem, već je zgrada završena iizvršen tehnički prijem tek 1996. godine. Pošto je članom 33.Zakona propisano da se na osnovu pravnog posla pravovlasništva na nekretnini stječe upisom u javnu knjigu ili nadrugi odgovarajući način određen zakonom, te pošto ukonkretnom slučaju apelant nije upisan kao vlasnik spornogstana u javne knjige, prema mišljenju Okružnog suda, pravilanje zaključak prvostepenog suda da apelant nije ni postao vlasnikspornog stana. Prema mišljenju Okružnog suda, zbognavedenih činjenica, apelant nije ni mogao tražiti povratspornog stana kako ni na osnovu odredaba člana 37. stav 1.Zakona, tako ni po osnovu jačeg prava na posjed u smisluodredaba člana 41. stav 1. istog zakona, budući da apelantnikada nije ušao u posjed predmetnog stana.14. Okružni sud je naveo da je, u vezi s tim, neosnovanapelantov žalbeni prigovor da je prvostepena presuda donesenana osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Ovo stogašto je Okružni sud ustanovio da je prvostepeni sud, na osnovuprovedenih dokaza, pravilno i postupno utvrdio sve relevantnečinjenice na koje je pravilno primijenio materijalno pravo, a, sdruge strane, apelant je bio obavezan da, u skladu sa odredbamačlana 123. stav 1. Zakona o parničnom postupku, dokažečinjenice na kojima zasniva svoj zahtjev u čemu apelant nijeuspio. Navedeno je da su neosnovani i apelantovi žalbeninavodi da je pogrešno primijenjen član 9. Zakona o prometunekretnina s obzirom na to da zaključeni ugovor o udruživanjuima karakter ugovora o prodaji kojim se prodavac obavezuje dana kupca prenese pravo vlasništva na prodatoj stvari i da mu tustvar preda, a kupac se obavezuje da isplati cijenu i preuzmestvar, a vlasništvo na toj stvari (budući da se radi o nekretnini)kupac stječe upisom u javne knjige, ili na drugi odgovarajućinačin propisan zakonom. Zbog svega navedenog, Okružni sudje odbio apelantovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu udijelu u kojem ju je apelant osporio.15. Okružni sud je, međutim, usvojio žalbu tuženih ipreinačio prvostepenu presudu u dijelu u kojem je odlučeno dasvaka strana snosi svoje troškove postupka, obavezujućiapelanta da tuženim naknadi troškove postupka u iznosu od15.937,50 KM. Pri tome se Okružni sud pozvao na odredbečlana 386. stav 1. Zakona o parničnom postupku prema kojemstrana koja u cijelosti izgubi parnicu ima obavezu da protivnojstranci naknadi troškove postupka, pa pošto je u konkretnomslučaju apelant u cijelosti izgubio parnicu, to ga je Okružni sudobavezao na naknadu troškova tuženim na osnovu troškovnikakoji je preciziran u presudi.16. Protiv navedene presude apelant je izjavio revizijuVrhovnom sudu koji je Presudom broj 118-0-Rev-07-000 439od 26. augusta 2009. godine reviziju odbio. Vrhovni sud jeobrazložio da je odluka drugostepenog suda pravilna i nazakonu zasnovana, jer niti jedna od strana u postupku nijestekla pravo vlasništva na spornom stanu, jer nije upisana ujavnim knjigama kao vlasnik stana zbog čega nije bilo mogućedonijeti odluku primjenom člana 37. stav 1. Zakona, nego samoprimjenom odredbe člana 41. Zakona, odnosno po osnovu jačegprava. Navedeno je da je neosnovana apelantova revizionatvrdnja da je on jači u pravu zbog toga što je prvi uveden uposjed stana i što je u cijelosti izvršio svoju ugovornu obavezu,tako što je isplatio kompletnu kupoprodajnu cijenu stana. Kakoje obrazložio Okružni sud, pri nespornoj činjenicu da su i tuženiisplatiti cijenu i time ispunili svoju ugovornu obavezu i shodnozakonskim odredbama uvedeni u posjed spornog stana kojeg idrže u posjedu, okolnost da je i apelant ispunio svoju obavezuje bez značaja za utvrđivanje jačeg prava na spornom stanu.Vrhovni sud je naveo da apelant pogrešno smatra i da je uvedenu posjed stana, budući da iz zapisnika od 17. juna 1992. godineproizlazi da je bio uveden u posjed stana koji nije bio dovršen ida nije bio izvršen tehnički prijem zgrade u kojoj se stan nalazi,niti je zgrada imala upotrebnu dozvolu. Vrhovni sud je istakaoda bi, zbog navedenog, eventualna predaja u posjed spornogstana pod navedenim uvjetima bila suprotna ne samoodredbama čl. 83. i 186. stav 2. Zakona o prostornom uređenju,koji je bio na snazi u to vrijeme i prema kojem se prije početkakorištenja zgrade vrši tehnički pregled objekta radi izdavanjaodobrenja za upotrebu i da se objekti mogu koristiti samonakon izdavanja odobrenja za upotrebu, nego i odredbamačlana 14. ugovora koji je apelant zaključio sa prodavcem kojimje predviđeno da će se primopredaja izgrađenog stana izvršititek nakon tehničkog prijema zgrade.17. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, odredbama člana41. stav 2. Zakona propisano je da, kada se dva lica smatrajupretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov imalice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvarsteklo besteretno, a ako su pravni osnovi oba lica iste jačine,prvenstveno pravo ima lice kod kojeg se stvar nalazi. Pošto je ukonkretnoj situaciji pravni osnov i apelanta i tuženih ugovoriste vrste na osnovu kojih niti jedna stranka nije uknjižena ujavne knjige kao vlasnik stana, to su, prema mišljenjuVrhovnog suda, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da jačipravni osnov imaju tuženi koji stan drže u posjedu i zbog čegaje i trebalo odbili apelantov tužbeni zahtjev za predaju u posjedspornog stana kao neosnovan. Vrhovni sud je naveo da, zbognavedenog, smatra i da su neosnovani apelantovi revizioninavodi da mu je odlukama nižestepenih sudova prekršeno ipravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropskukonvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (udaljnjem tekstu: Evropska konvencija), jer se predmetni stan,kako su zaključili nižestepeni sudovi, ne može smatratiapelantovom imovinom. Obrazloženo je da apelantovu imovinumogu predstavljati samo novčana sredstva koja je po osnovusvoje ugovorne obaveze isplatio prodavcu, te da se, u vezi stim, odlukama nižestepenih sudova u konkretnom slučaju nedira u apelantovo pravo da od sljednika prodavca zahtijevapovrat uplaćenih sredstava a u skladu sa Zakonom oobligacionim odnosima i na taj način ostvari svoja prava.Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud je odbio apelantovureviziju kao neosnovanu.IV. Apelacijaa) Navodi iz apelacije18. Apelant smatra da mu je osporenim odlukamaprekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) UstavaBosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije ipravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine ičlana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenjenavedenih prava apelant vidi u pogrešno utvrđenomčinjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava.Navodi da je tačno da je samo formalno uveden u posjedspornog stana 1992. godine i da je nesporno da ni zgrada ni stantada nisu bili dovršeni, ali da to nije njegova krivica i da on,zbog toga što nije završena zgrada, ne može snositi posljedice,te smatra da je zbog toga pogrešno utvrđena činjenica da nijepostao vlasnik stana, jer nije upisan u javne knjige pošto tadajavnih knjiga nije ni bilo. Apelant, također, smatra da su sudovipogrešno primijenili materijalno pravo kada su utvrdili da usituaciji kada postoje dva ugovora gdje su oba kupca savjesna,jače pravo ima onaj koji drži stvar u posjedu iako je to licekasnije zaključilo ugovor, te da smatra i da su sudovi uskotumačili odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropskukonvenciju, utvrdivši da sporni stan ne predstavlja njegovuimovinu. Apelant smatra da, zbog navedenog, nije imao niodgovarajući pristup sudu.

Broj 90 - Strana 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.b) Odgovor na apelaciju19. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da upostupku pred tim sudom nije došlo do kršenja prava kojaapelant navodi, kao i da taj sud u cijelosti ostaje pri činjeničnimi pravnim zaključcima iznesenim u osporenoj presudi.20. Okružni sud je naveo da prilikom donošenja presudenije bilo kršenja prava koja su navedena u apelaciji i daapelaciju treba odbiti kao neosnovanu.21. Osnovni sud je naveo da je pravilno ocijenioprovedene dokaze i adekvatno primijenio materijalno pravozbog čega smatra apelaciju neosnovanom.V. Relevantni propisi22. U Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa("Službeni list SFRJ" br. 6/80 i 36/90) relevantne odredbeglase:Član 33.Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnoststiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući načinodređen zakonom.Član 37. stav 1.Vlasnik može tužbom zahtijevati od držaoca povratindividualno određene stvari.Član 41. stav 2.Kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicimaiste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretnou odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravniosnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga sestvar nalazi.23. U Zakonu o prometu nepokretnosti ("Službeni listSRBiH" br. 38/78, 4/89, 29/90 i 22/91 i "Službeni glasnik RS"broj 29/94) relevantne odredbe glase:Član 9. st. 2, 3. i 4.Ugovor na osnovu koga se prenosi pravo svojine nanepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisiugovarača ovjereni u nadležnom sudu.Ugovor koji je zaključen protivno odredbama st. 1. i 2.ovog člana ne proizvodi pravno dejstvo.Izuzetno od odredbe prethodnog stava, ugovor zaključen upismenoj formi na osnovu koga se prenosi pravo svojine,proizvodiće pravno dejstvo iako potpisi ugovarača nisuovjereni u nadležnom sudu, ako su ugovorne strane izvršile ucjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz njega nastaju iliako je taj ugovor zaključen u prisustvu najmanje dva svjedokakoji su se potpisali na ugovoru.VI. Dopustivost24. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne iHercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnostu pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanupredmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni iHercegovini.25. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protivpresude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svidjelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako sepodnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacijeprimio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijekukojeg je koristio.26. U konkretnom slučaju predmet osporavanjaapelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-07-000439 od 26. augusta 2009. godine protiv koje nema drugihdjelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim,osporenu presudu apelant je primio 9. oktobra 2009. godine aapelacija je podnesena 26. oktobra 2009. godine, tj. u roku od60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnogsuda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie)neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojegapelacija nije dopustiva.27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne iHercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjeteu pogledu dopustivosti.VII. Meritum28. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su timpresudama prekršena njegova prava iz člana II/3.e) i k) UstavaBosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije ičlana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.Pravo na pravično suđenje29. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudskaprava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:[…]e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnimstvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.30. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnomdijelu glasi:1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza iliosnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako imapravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom rokupred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenimsudom. […]31. U vezi sa navodima o kršenju prava na pravičnosuđenje, Ustavni sud zapaža da apelant kršenje tog prava vidi upogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjenimaterijalnog prava u vezi sa pitanjem da li su sudovi imaliosnov da donesu osporene presude kojima su utvrdili daapelantu ne pripada pravo na vraćanje u posjed spornog stana,jer apelant nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu.32. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksiEvropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije dapreispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnogstanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud,Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. juna 2005.godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nijenadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica idokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijenečinjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomasprotiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005.godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je daispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanjaustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristupsudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li jeprimjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ilidiskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnostiUstavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povredeustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupkupred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavnisud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislučlana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odlukabroj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u"Službenom glasniku BiH" broj 58/05).33. Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, nakonprovedenog postupka, utvrdili da je apelant zaključio ugovor oudruživanju sredstava za izgradnju spornog stana sa prodavcemi da je platio kupoprodajnu cijenu, ali da taj ugovor nikada nijeovjeren u sudu, niti je apelant 1992. godine uveden u posjedspornog stana, jer stan nije bio dovršen (a što je bio uvjet zakorištenje i davanje u posjed stana i prema propisima koji suvažili u to vrijeme) zbog čega apelant, prema mišljenjuredovnih sudova, nije stekao pravo vlasništva na spornomstanu. S druge strane, redovni sudovi su utvrdili da su i tuženisa pravnim sljednikom prodavca zaključili ugovor o

Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 7kupoprodaji spornog stana (koji nakon što je dovršena izgradnjaima stanovite razlike u kvadraturi u odnosu na stan čija jeizgradnja bila predviđena ugovorom koji je zaključio apelant) ida su i tuženi platili kupoprodajnu cijenu. Međutim, utvrđeno jeda su, za razliku od apelanta, tuženi 1996. godine uvedeni uposjed spornog stana na način propisan zakonom (dakle, nakondovršetka izgradnje stana, izvršenog tehničkog prijema zgrade idobijanja upotrebne dozvole) i da i danas drže u posjedu spornistan iako ni oni nisu stekli pravo vlasništva na tom stanu.Ustavni sud smatra da iz navedenog proizlazi da su redovnisudovi utvrdili sve činjenice relevantne za rješenje konkretnogspora, kao i da iz utvrđenog ne proizlazi da je bilo koje pitanjekoje bi ostavljalo mogućnost da je apelant stekao pravovlasništva na spornom stanu ostalo nerazjašnjeno. Pri tomeUstavni sud ima u vidu da iz osporenih presuda proizlazi daapelant, shodno odredbama ZPP o teretu dokazivanja, nije utoku postupka ničim doveo u pitanje navedena činjeničnautvrđenja redovnih sudova. Imajući u vidu navedeno, Ustavnisud smatra da su apelantovi navodi neosnovani da su sudovipogrešno utvrdili činjenicu da nije stekao pravo vlasništva naspornom stanu.34. U vezi sa apelantovim navodima da su redovni sudovipogrešno primijenili materijalno pravo, Ustavni sud primjećujeda je članom 41. stav 2. Zakona, između ostalog, propisano da,ako su dva lica stekla neku stvar po istom pravnom osnovu, anisu stekla pravo vlasništva na toj stvari, jače pravo ima licekod kojeg se stvar nalazi. Dovodeći navedenu zakonskuodredbu u kontekst sa činjenicama predmeta, Ustavni sud nenalazi nikakvu proizvoljnost u zaključku redovnih sudova da ukonkretnom slučaju jače pravo na stan imaju tuženi u čijem jeposjedu predmetni stan. Osim toga, Ustavni sud smatraargumentiranim i obrazloženja redovnih sudova da ukonkretnom slučaju nije bilo mjesta za primjenu odredaba člana37. Zakona kojim je propisano pravo vlasnika stvari da tužbomtraži povrat individualno određene stvari, budući da je nespornoutvrđeno da apelant nije postao vlasnik spornog stana. Zbognavedenog, Ustavni sud smatra neosnovanim i apelantovenavode o pogrešnoj primjeni materijalnog prava.35. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra dasu redovni sudovi dovoljno jasno i argumentirano obrazložilisvoje odluke pri tome se, kako je već rečeno, pozivajući narelevantne zakonske odredbe a za takva obrazloženja Ustavnisud ne smatra da su proizvoljna, već smatra da su u skladu sastandardima Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatrada nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članaII/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropskekonvencije.Pravo na imovinu36. Apelant, također, navodi da mu je osporenimpresudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k)Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uzEvropsku konvenciju. Budući da se apelantove tvrdnje okršenju ovog prava zasnivaju na navodima o pogrešnoutvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjenimaterijalnog prava koji su već razmotreni u okviru prava napravično suđenje, Ustavni sud zaključuje da su i navodi okršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne iHercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropskukonvenciju, također, neosnovani.VIII. Zaključak37. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava napravično suđenje i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) UstavaBosne i Hercegovine, člana 6. stav 1. Evropske konvencije ičlana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u situacijikada u osporenim odlukama kojima je odbijen apelantovtužbeni zahtjev za povrat u posjed stana na kojem nije stekaopravo vlasništva ne postoji ništa što bi ukazivalo na nepotpunoutvrđivanje činjeničnog stanja, odnosno pogrešnu primjenumaterijalnog prava, a obrazloženja osporenih odluka sadržejasne i logične razloge za odlučenje.38. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda,Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.39. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.PredsjednicaUstavnog sudaBosne i HercegovineValerija Galić, s. r.Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,u predmetu broj AP 3311/09, rješavajući apelaciju ZlatkaOpolcera, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne iHercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeniglasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), usastavu:Valerija Galić, predsjednicaMiodrag Simović, dopredsjednikSeada Palavrić, dopredsjednicaMirsad Ćeman, sudacZlatko M. Knežević, sudacna sjednici održanoj 10. listopada 2012. godine donio jeODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMUOdbija se kao neutemeljena apelacija Zlatka Opolcerapodnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpskebroj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. kolovoza 2009. godine,Presude Okružnog suda u Banjaluci broj Gž-84/05 od 10.listopada 2006. godine i Presude Osnovnog suda u Banjalucibroj P-398/03 od 27. listopada 2004. godine.Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne iHercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne iHercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".OBRAZLOŽENJEI. Uvod1. Zlatko Opolcer (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zagreba,Republika Hrvatska, kojeg zastupa dr. Miroslav Mikeš,odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 26. listopada 2009. godineapelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjemtekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda RepublikeSrpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-07-000439 od 26. kolovoza 2009. godine, Presude Okružnog suda uBanjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž-84/05 od10. listopada 2006. godine i Presude Osnovnog suda uBanjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P-398/03 od27. listopada 2004. godine.II. Postupak pred Ustavnim sudom2. Obzirom na to da apelacija nije sadržavala sve elementepropisane člankom 19. stavak 2. Pravila Ustavnog suda (nijedostavljena punomoć za zastupanje, niti je obrazloženo načemu se temelje navodi apelacije), od apelanta je zatraženo 28.travnja 2010. godine i 24. travnja 2012. godine da dopuniapelaciju. Apelant je 19. svibnja 2010. godine i 3. svibnja 2012.godine dostavio dopune apelacije.3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i RadenkaVučkovića i Milene Vučković (u daljnjem tekstu: tuženi)zatraženo je 27. travnja 2010. godine da dostave odgovore naapelaciju.

Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 9da u konkretnom slučaju jače pravo imaju tuženi pošto sesporni stan nalazi u njihovom posjedu. Stoga, apelant, premaobrazloženju Osnovnog suda, ima samo pravo na vraćanjedanog novčanog iznosa koji je prodavac neovlašteno prisvojio.Osnovni sud je naveo da u prilog ovakvom stajalištu ide izaključak Ministarstva za izbjegle i raseljene osobe RS -Odsjek Banjaluka broj 05-050-02-01-2180/99 od 13. siječnja2003. godine kojim je odbačen apelantov zahtjev za povrat uposjed spornog stana. Zbog svega navedenog, Osnovni sud jeodbio apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti.13. Protiv navedene presude i apelant i tuženi su podnijelipriziv Okružnom sudu, koji je Presudom broj Gž-84/05 od 10.listopada 2006. godine apelantov priziv odbio i prvostupanjskupresudu u dijelu u kojem je odbijen apelantov tužbeni zahtjevpotvrdio, a priziv tuženih uvažio i preinačio presudu u dijelu ukojem je odlučeno o troškovima postupka na način da jeobvezao apelanta da tuženim na ime troškova postupka isplatiiznos od 15.937,50 KM. U obrazloženju presude Okružni sud jeponovio činjenice utvrđene u prvostupanjskom postupku, tenaveo da prihvata stajalište prvostupanjskog suda da se ukonkretnom slučaju radi o istom stanu koji su kupili i apelant ituženi bez obzira na postojanje male razlike u površini ioznakama. Okružni sud je, dalje, naveo i da je pravilnostajalište prvostupanjskog suda koje se temelji nadokumentaciji iz predmetnog spisa (koju niti jedna od strana upostupku nije osporavala) a prema kojem apelant nije mogaobiti uveden u posjed spornog stana 1992. godine, jer zgrada ukojoj se sporni stan nalazi tada nije bila završena i nije bioizvršen njezin tehnički prijem, već je zgrada završena i izvršentehnički prijem tek 1996. godine. Pošto je člankom 33. Zakonapropisano da se na temelju pravnog posla pravo vlasništva nanekretnini stječe upisom u javnu knjigu ili na drugiodgovarajući način određen zakonom, te pošto u konkretnomslučaju apelant nije upisan kao vlasnik spornog stana u javneknjige, prema mišljenju Okružnog suda, pravilan je zaključakprvostupanjskog suda da apelant nije ni postao vlasnikomspornog stana. Prema mišljenju Okružnog suda, zbognavedenih činjenica, apelant nije ni mogao tražiti povratspornog stana kako ni na temelju odredaba članka 37. stavak 1.Zakona, tako ni po osnovi jačeg prava na posjed u smisluodredaba članka 41. stavak 1. istog zakona, budući da apelantnikada nije ušao u posjed predmetnog stana.14. Okružni sud je naveo da je, u svezi s tim, neutemeljenapelantov prizivni prigovor da je prvostupanjska presudadonesena na temelju pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.Ovo stoga što je Okružni sud ustanovio da je prvostupanjskisud, na temelju provedenih dokaza, pravilno i postupno utvrdiosve relevantne činjenice na koje je pravilno primijeniomaterijalno pravo, a, s druge strane, apelant je bio obvezan,sukladno odredbama članka 123. stavak 1. Zakona o parničnompostupku, dokazati činjenice na kojima temelji svoj zahtjev učemu apelant nije uspio. Navedeno je da su neutemeljeni iapelantovi prizivni navodi da je pogrešno primijenjen članak 9.Zakona o prometu nekretnina obzirom na to da zaključeniugovor o udruživanju ima karakter ugovora o prodaji kojim seprodavac obvezuje na kupca prenijeti pravo vlasništva naprodanoj stvari i tu stvar mu predati, a kupac se obvezujeisplatiti cijenu i preuzeti stvar, a vlasništvo na toj stvari (budućida se radi o nekretnini) kupac stječe upisom u javne knjige, ilina drugi odgovarajući način propisan zakonom. Zbog sveganavedenog, Okružni sud je odbio apelantov priziv i potvrdioprvostupanjsku presudu u dijelu u kojem ju je apelant osporio.15. Okružni sud je, međutim, usvojio priziv tuženih ipreinačio prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem je odlučenoda svaka strana snosi svoje troškove postupka, obvezujućiapelanta da tuženim naknadi troškove postupka u iznosu od15.937,50 KM. Pri tomu se Okružni sud pozvao na odredbečlanka 386. stavak 1. Zakona o parničnom postupku premakojem strana koja u cijelosti izgubi parnicu ima obvezuprotivnoj stranci naknaditi troškove postupka, pa pošto je ukonkretnom slučaju apelant u cijelosti izgubio parnicu, to ga jeOkružni sud obvezao na naknadu troškova tuženim na temeljutroškovnika koji je preciziran u presudi.16. Protiv navedene presude apelant je izjavio revizijuVrhovnom sudu koji je Presudom broj 118-0-Rev-07-000 439od 26. kolovoza 2009. godine reviziju odbio. Vrhovni sud jeobrazložio da je odluka drugostupanjskog suda pravilna i nazakonu utemeljena, jer niti jedna od strana u postupku nijestekla pravo vlasništva na spornom stanu, jer nije upisana ujavnim knjigama kao vlasnik stana zbog čega nije bilo mogućedonijeti odluku primjenom članka 37. stavak 1. Zakona, negosamo primjenom odredbe članka 41. Zakona, odnosno poosnovi jačeg prava. Navedeno je da je neutemeljena apelantovarevizijska tvrdnja da je on jači u pravu zbog toga što je prviuveden u posjed stana i što je u cijelosti izvršio svoju ugovornuobvezu, tako što je isplatio kompletnu kupoprodajnu cijenustana. Kako je obrazložio Okružni sud, pri nespornoj činjenicuda su i tuženi isplatiti cijenu i time ispunili svoju ugovornuobvezu i sukladno zakonskim odredbama uvedeni u posjedspornog stana kojeg i drže u posjedu, okolnost da je i apelantispunio svoju obvezu je bez značaja za utvrđivanje jačeg pravana spornom stanu. Vrhovni sud je naveo da apelant pogrešnosmatra i da je uveden u posjed stana, budući da iz zapisnika od17. lipnja 1992. godine proizlazi da je bio uveden u posjedstana koji nije bio dovršen i da nije bio izvršen tehnički prijemzgrade u kojoj se stan nalazi, niti je zgrada imala upotrebnudozvolu. Vrhovni sud je istanuo da bi, zbog navedenog,eventualna predaja u posjed spornog stana pod navedenimuvjetima bila suprotna ne samo odredbama čl. 83. i 186. stavak2. Zakona o prostornom uređenju, koji je bio na snazi u tovrijeme i prema kojem se prije početka korištenja zgrade vršitehnički pregled objekta radi izdavanja odobrenja za upotrebu ida se objekti mogu koristiti samo nakon izdavanja odobrenja zaupotrebu, nego i odredbama članka 14. ugovora koji je apelantzaključio sa prodavcem kojim je predviđeno da će seprimopredaja izgrađenog stana izvršiti tek nakon tehničkogprijema zgrade.17. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, odredbamačlanka 41. stavak 2. Zakona propisano je da, kada se dvijeosobe smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jačupravnu osnovu ima osoba koju je stvar stekla teretno u odnosuna osobu koja je stvar stekla besteretno, a ako su pravni osnoviobje osobe iste jačine, prvenstveno pravo ima osoba kod koje sestvar nalazi. Pošto je u konkretnoj situaciji pravna osnova iapelanta i tuženih ugovor iste vrste na temelju kojih niti jednastranka nije uknjižena u javne knjige kao vlasnik stana, to su,prema mišljenju Vrhovnog suda, nižestupanjsku sudovipravilno zaključili da jaču pravnu osnovu imaju tuženi koji standrže u posjedu i zbog čega je i trebalo odbili apelantov tužbenizahtjev za predaju u posjed spornog stana kao neutemeljen.Vrhovni sud je naveo da, zbog navedenog, smatra i da suneutemeljeni apelantovi revizijski navodi da mu je odlukamanižestupanjskih sudova prekršeno i pravo na imovinu iz članka1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskihprava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europskakonvencija), jer se predmetni stan, kako su zaključilinižestupanjski sudovi, ne može smatrati apelantovomimovinom. Obrazloženo je da apelantovu imovinu mogupredstavljati samo novčana sredstva koja je po osnovi svojeugovorne obveze isplatio prodavcu, te da se, u svezi s tim,odlukama nižestupanjskih sudova u konkretnom slučaju ne dirau apelantovo pravo da od sljednika prodavca zahtijeva povratuplaćenih sredstava a sukladno Zakonu o obligacijskimodnosima i na taj način ostvari svoja prava. Imajući u vidu sve

Broj 90 - Strana 10 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.navedeno, Vrhovni sud je odbio apelantovu reviziju kaoneutemeljenu.IV. Apelacijaa) Navodi iz apelacije18. Apelant smatra da mu je osporenim odlukamaprekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) UstavaBosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencijei pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne iHercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europskukonvenciju. Kršenje navedenih prava apelant vidi u pogrešnoutvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjenimaterijalnog prava. Navodi da je točno da je samo formalnouveden u posjed spornog stana 1992. godine i da je nesporno dani zgrada ni stan tada nisu bili dovršeni, ali da to nije njegovakrivnja i da on, zbog toga što nije završena zgrada, ne moomstana, jer nije upisan u javne knjige pošto tada javnih knjiganije ni bilo. Apelant, također, smatra da su sudovi pogrešnoprimijenili materijalno pravo kada su utvrdili da u situaciji kadapostoje dva ugovora gdje su oba kupca savjesna, jače pravo imaonaj koji drži stvar u posjedu iako je ta osoba kasnije zaključilaugovor, te da smatra i da su sudovi usko tumačili odredbečlanka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, utvrdivši dasporni stan ne predstavlja njegovu imovinu. Apelant smatra da,zbog navedenog, nije imao ni odgovarajući pristup sudu.b) Odgovor na apelaciju19. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da upostupku pred tim sudom nije došlo do kršenja prava kojaapelant navodi, kao i da taj sud u cijelosti ostaje pri činjeničnimi pravnim zaključcima iznesenim u osporenoj presudi.20. Okružni sud je naveo da prigodom donošenja presudenije bilo kršenja prava koja su navedena u apelaciji i daapelaciju treba odbiti kao neutemeljenu.21. Osnovni sud je naveo da je pravilno ocijenioprovedene dokaze i adekvatno primijenio materijalno pravozbog čega smatra apelaciju neutemeljenom.V. Relevantni propisi22. U Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa("Službeni list SFRJ" br. 6/80 i 36/90) relevantne odredbeglase:Član 33.Na temelju pravnog posla pravo svojine na nepokretnoststiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući načinodređen zakonom.Član 37. stav 1.Vlasnik može tužbom zahtijevati od držaoca povratindividualno određene stvari.Član 41. stav 2.Kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicimaiste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretnou odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravniosnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga sestvar nalazi.23. U Zakonu o prometu nepokretnosti ("Službeni listSRBiH" br. 38/78, 4/89, 29/90 i 22/91 i "Službeni glasnik RS"broj 29/94) relevantne odredbe glase:Član 9. st. 2, 3. i 4.Ugovor na temelju koga se prenosi pravo svojine nanepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisiugovarača ovjereni u nadležnom sudu.Ugovor koji je zaključen protivno odredbama st. 1. i 2.ovog člana ne proizvodi pravno dejstvo.Izuzetno od odredbe prethodnog stava, ugovor zaključen upismenoj formi na temelju koga se prenosi pravo svojine,proizvodiće pravno dejstvo iako potpisi ugovarača nisuovjereni u nadležnom sudu, ako su ugovorne strane izvršile ucjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz njega nastaju iliako je taj ugovor zaključen u prisustvu najmanje dva svjedokakoji su se potpisali na ugovoru.VI. Dopustivost24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne iHercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnostu pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanupredmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni iHercegovini.25. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protivpresude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni sviučinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako sepodnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositeljapelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnomlijeku kojeg je koristio.26. U konkretnom slučaju predmet osporavanjaapelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-07-000439 od 26. kolovoza 2009. godine protiv koje nema drugihučinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom,osporenu presudu apelant je primio 9. listopada 2009. godine aapelacija je podnesena 26. listopada 2009. godine, tj. u roku od60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. PravilaUstavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (primafacie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbogkojeg apelacija nije dopustiva.27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne iHercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjeteu pogledu dopustivosti.VII. Meritum28. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su timpresudama prekršena njegova prava iz članka II/3.(e) i (k)Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europskekonvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europskukonvenciju.Pravo na pravično suđenje29. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživajuljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, štouključuje:[…]e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnimstvarima i druga prava vezana za krivične postupke.30. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije urelevantnom dijelu glasi:1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza iliosnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako imapravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku predneovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]31. U svezi sa navodima o kršenju prava na pravičnosuđenje, Ustavni sud zapaža da apelant kršenje tog prava vidi upogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjenimaterijalnog prava u svezi sa pitanjem jesu li sudovi imaliosnovu da donesu osporene presude kojima su utvrdili daapelantu ne pripada pravo na vraćanje u posjed spornog stana,jer apelant nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu.32. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksiEuropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije dapreispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnogstanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski sud,Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. lipnja2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sudnije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica idokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijenečinjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas

Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 11protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005.godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda jeispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanjaustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristupsudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjenazakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle,u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivopitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava izEuropske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, paće u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak ucjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europskekonvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18.svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH"broj 58/05).33. Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi, nakonprovedenog postupka, utvrdili da je apelant zaključio ugovor oudruživanju sredstava za izgradnju spornog stana sa prodavcemi da je platio kupoprodajnu cijenu, ali da taj ugovor nikada nijeovjeren u sudu, niti je apelant 1992. godine uveden u posjedspornog stana, jer stan nije bio dovršen (a što je bio uvjet zakorištenje i davanje u posjed stana i prema propisima koji suvažili u to vrijeme) zbog čega apelant, prema mišljenjuredovitih sudova, nije stekao pravo vlasništva na spornomstanu. S druge strane, redoviti sudovi su utvrdili da su i tuženisa pravnim sljednikom prodavca zaključili ugovor okupoprodaji spornog stana (koji nakon što je dovršena izgradnjaima stanovite razlike u kvadraturi u odnosu na stan čija jeizgradnja bila predviđena ugovorom koji je zaključio apelant) ida su i tuženi platili kupoprodajnu cijenu. Međutim, utvrđeno jeda su, za razliku od apelanta, tuženi 1996. godine uvedeni uposjed spornog stana na način propisan zakonom (dakle, nakondovršetka izgradnje stana, izvršenog tehničkog prijema zgrade idobivanja upotrebne dozvole) i da i danas drže u posjedu spornistan iako ni oni nisu stekli pravo vlasništva na tom stanu.Ustavni sud smatra da iz navedenog proizlazi da su redovitisudovi utvrdili sve činjenice relevantne za rješenje konkretnogspora, kao i da iz utvrđenog ne proizlazi da je bilo koje pitanjekoje bi ostavljalo mogućnost da je apelant stekao pravovlasništva na spornom stanu ostalo nerazjašnjeno. Pri tomuUstavni sud ima u vidu da iz osporenih presuda proizlazi daapelant, sukladno odredbama ZPP o teretu dokazivanja, nije utijeku postupka ničim doveo u pitanje navedena činjeničnautvrđenja redovitih sudova. Imajući u vidu navedeno, Ustavnisud smatra da su apelantovi navodi neutemeljeni da su sudovipogrešno utvrdili činjenicu da nije stekao pravo vlasništva naspornom stanu.34. U svezi sa apelantovim navodima da su redovitisudovi pogrešno primijenili materijalno pravo, Ustavni sudprimjećuje da je člankom 41. stavak 2. Zakona, između ostalog,propisano da, ako su dvije osobe stekle neku stvar po istojpravnoj osnovi, a nisu stekle pravo vlasništva na toj stvari, jačepravo ima osoba kod koje se stvar nalazi. Dovodeći navedenuzakonsku odredbu u kontekst sa činjenicama predmeta, Ustavnisud ne nalazi nikakvu proizvoljnost u zaključku redovitihsudova da u konkretnom slučaju jače pravo na stan imaju tuženiu čijem je posjedu predmetni stan. Osim toga, Ustavni sudsmatra argumentiranim i obrazloženja redovitih sudova da ukonkretnom slučaju nije bilo mjesta za primjenu odredabačlanka 37. Zakona kojim je propisano pravo vlasnika stvari datužbom traži povrat individualno određene stvari, budući da jenesporno utvrđeno da apelant nije postao vlasnikom spornogstana. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra neutemeljenim iapelantove navode o pogrešnoj primjeni materijalnog prava.35. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra dasu redoviti sudovi dovoljno jasno i argumentirano obrazložilisvoje odluke pri tomu se, kako je već rečeno, pozivajući narelevantne zakonske odredbe a za takva obrazloženja Ustavnisud ne smatra da su proizvoljna, već smatra da su sukladnastandardima Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatrada nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje izčlanka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.Europske konvencije.Pravo na imovinu36. Apelant, također, navodi da mu je osporenimpresudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k)Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uzEuropsku konvenciju. Budući da se apelantove tvrdnje okršenju ovog prava temelje na navodima o pogrešno utvrđenomčinjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava kojisu već razmotreni u okviru prava na pravično suđenje, Ustavnisud zaključuje da su i navodi o kršenju prava na imovinu izčlanka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također,neutemeljeni.VIII. Zaključak37. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava napravično suđenje i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k)Ustava Bosne i Hercegovine, članka 6. stavak 1. Europskekonvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvencijuu situaciji kada u osporenim odlukama kojima je odbijenapelantov tužbeni zahtjev za povrat u posjed stana na kojemnije stekao pravo vlasništva ne postoji ništa što bi ukazivalo nanepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, odnosno pogrešnuprimjenu materijalnog prava, a obrazloženja osporenih odlukasadrže jasne i logične razloge za odlučenje.38. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda,Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.39. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.PredsjednicaUstavnog sudaBosne i HercegovineValerija Galić, v. r.Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од петсудија, у предмету број АП 3311/09, рјешавајући апелацијуЗлатка Ополцера, на основу члана VI/3б) Устава Босне иХерцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службенигласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), усаставу:Валерија Галић, предсједницаМиодраг Симовић, потпредсједникСеада Палаврић, потпредсједницаМирсад Ћеман, судијаЗлатко М. Кнежевић, судијана сједници одржаној 10. октобра 2012. године дониојеОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУОдбија се као неоснована апелација Златка Ополцераподнесена против Пресуде Врховног суда РепубликеСрпске број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009.године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број Гж-84/05 од 10. октобра 2006. године и Пресуде Основног судау Бањој Луци број П-398/03 од 27. октобра 2004. године.Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне иХерцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне иХерцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне иХерцеговине".

Broj 90 - Strana 12 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.ОБРАЗЛОЖЕЊЕI. Увод1. Златко Ополцер (у даљњем тексту: апелант) изЗагреба, Република Хрватска, којег заступа др МирославМикеш, адвокат из Бање Луке, поднио је 26. октобра 2009.године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (удаљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховногсуда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд)број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године,Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту:Окружни суд) број Гж-84/05 од 10. октобра 2006. године иПресуде Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту:Основни суд) број П-398/03 од 27. октобра 2004. године.II. Поступак пред Уставним судом2. С обзиром на то да апелација није садржавала свеелементе прописане чланом 19 став 2 Правила Уставногсуда (није достављена пуномоћ за заступање, нити јеобразложено на чему се заснивају наводи апелације), одапеланта је затражено 28. априла 2010. године и 24. априла2012. године да допуни апелацију. Апелант је 19. маја 2010.године и 3. маја 2012. године доставио допуне апелације.3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда иРаденка Вучковића и Милене Вучковић (у даљњем тексту:тужени) затражено је 27. априла 2010. године да доставеодговоре на апелацију.4. Окружни суд је доставио одговор 17. маја 2010.године, Врховни суд и Основни суд су доставили одговоре24. маја 2010. године, а тужени нису доставили одговоре наапелацију.5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,одговори на апелацију Врховног суда, Окружног суда иОсновног суда достављени су апеланту 9. јуна 2010.године.III. Чињенично стање6. Чињенице предмета које произилазе из апелантовихнавода и докумената предочених Уставном суду могу да сесумирају на сљедећи начин:7. Пресудом Основног суда број П-398/03 од 27.октобра 2004. године одбијен је апелантов тужбени захтјевкојим је апелант тражио да суд утврди да су тужени дужнида апеланту предају у посјед слободан од људи и стваристан који се налази у Бањој Луци, у згради на углу улицаСимеуна Ђака и Змај-Јовине, укупне површине 66,04m² (удаљњем тексту: спорни стан), који је по ранијој пројектнојдокументацији носио ознаку Ф1, површине 66m², другиспрат, и да апеланту накнаде трошкове парничногпоступка. Пресудом је одређено да свака странка сносисвоје трошкове поступка. У образложењу пресуде јенаведено да је апелант 17. јуна 1996. године поднио томсуду тужбу против ПП "Форма" Бања Лука и тужених укојој је навео да је 1991. године са ПИП "Инграм" БањаЛука (у даљњем тексту: продавац), чији је правнисљедбеник ПП "Форма" Бања Лука, закључио Уговор оудруживању средстава под бројем 211/91 за изградњу станавеличине 66,04m² у Бањој Луци на наведеној локацији инаведених ознака, те да је, у складу са уговором, уплатиоцјелокупну цијену стана у износу од 75.000,00 ДЕМ. Утужби је наведено и да је рок за завршетак и предају станабио 30. јуни 1992. године, али да стан није предат апелантуу том року иако је апелант 17. јуна 1992. године формалноуведен у посјед стана који није био завршен, након чега јеапелант, усљед ратних дејстава, напустио БиХ и одселио сеу Хрватску а ПП "Форма" у међувремену спорни стан јепродало туженим.8. Основни суд је навео да је у поступку пред тимсудом, на основу спроведених доказа прецизираних упресуди, утврђено да је над ПП "Форма", као правнимсљедником продавца спорног стана, отворен стечај 27.априла 2004. године због чега је тај суд 1. јуна 2004. годинедонио рјешење о прекидању поступка у односу на ПП"Форма" уз навођење да ће се поступак у односу на ПП"Форма" наставити када стечајни управник или правнисљедник те фирме преузму поступак, или када их суд напредлог противне странке позове да то учине.9. Даље, наведено је да је тај суд увидом у Уговор оудруживању средстава број 211/91 утврдио да су апеланткао купац и продавац закључили 12. октобра 1991. годинеуговор којим се продавац обавезује да ће изградити спорнистан и предати га апеланту, тако да апелант стиче правосвојине, а апелант се обавезује да ће продавцу платитицијену од 2.768.331,00 југословенских динара. Наведено једа се апелант уговором обавезао да ће уплатити најмање50% цијене до 15. октобра 1991. године а остатак у ратама,како је прецизирано у пресуди. Осим тога, наведено је да јеувидом у Уговор о удруживању средства број 04/97утврђено да је тај уговор закључен 22. јануара 1997. годинеизмеђу ПП "Форма" као правног сљедника продавца итужених као купаца и да се тим уговором ПП "Форма"обавезао да ће изградити стан величине 63,59 m² у зградина углу улица Симеуна Ђака и Змај-Јовина, ознака стана Л-Б-6, и гаражу величине 14,79 m² на истој локацији ипредати их туженим као купцима тако да они стекну правосвојине, а тужени су се обавезали да ће ПП "Форма"обезбиједити плаћање уговорене цијене, и то за стан310.420,00 југословенских динара а за гаражу 29.580,00југословенских динара.10. Основни суд је образложио да сматра да се уконкретном случају, иако у уговорима стан носи различитеознаке и има малу разлику у површини, ради о истом станукоји је прво купио апелант, а затим тужени. Наиме, у токупоступка је утврђено да је продавац станова извршиодопуну првобитно издате грађевинске дозволе и да прематим дозволама постоје двије ознаке стана, а што јепотврдио и вјештак поименично наведен у пресуди, којег јесуд ангажовао да утврди да ли се ради о истом стану.Према образложењу Основног суда, апелант није могао дабуде уведен у посјед спорног стана, како то тврде апелант ибивши директор продавца, у јуну 1992. године због тогашто је у поступку несумњиво утврђено да предметна зградау којој се спорни стан налази није била завршена 1992.године, нити је тада био извршен технички пријем зграде,нити издата употребна дозвола, што је услов за предајустанова купцима у посјед, већ је технички пријем зградеизвршен тек 1996. године, након довршетка изградње.Наведено је да је у току поступка тај суд утврдио да иапелант и тужени посједују идентичан правни основ-уговоро куповини спорног стана и да су и апелант и тужениизвршили своју уговорну обавезу, односно да су платилипродајну цијену спорног стана, али да ни апелант нитужени немају конституирано право својине на предметномстану а што је утврђено на основу доказа прецизираних упресуди.11. Даље, Основни суд је навео да, према становиштуизраженом у Одлуци Врховног суда РБиХ број Пж-389/90од 15. новембра 1990. године, није ништав уговор о продајистана изграђеног за потребе тржишта само зато што јераније закљученим уговором исти стан већ продан, те да утаквом случају стан стиче каснији купац који је уписаоправо својине у земљишној књизи уколико је у вријемеукњижбе био савјестан а ако није дошло до укњижбе, јачеправо на стан има савјесни купац којем је стан предат у

Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 13посјед а ако није дошло ни до предаје у посјед, јаче правоима купац који је раније закључио уговор о купопродаји.Наведено је и да ово становиште има смисла једино уситуацији да су правни послови, тј. уговори о продајиваљани и да за предмет имају исту ствар. Основни суд јеобразложио да је одредбом члана 33 Закона о основимасвојинскоправних односа (у даљњем тексту: Закон)прописано да се на основу правног посла право својине нанепокретностима стиче уписом у јавну књигу или на другиодговарајући начин прописан законом. Даље, наведено једа је одредбом члана 9 Закона о промету непокретности,који је био на снази у вријеме закључења предметногуговора, прописано да уговор на основу којег се преносиправо својине на непокретности мора да буде сачињен уписаном облику, јер у супротном не производи правнодејство. Наведеним чланом је прописано и да потписиуговарача морају да буду овјерени у надлежном суду, али ида уговор који је закључен у писаној форми а код којегпотписи уговарача нису овјерени у суду производи правнодејство ако су уговорне стране извршиле у цјелини или упретежном дијелу обавезе које из уговора настају, или акоје тај уговор закључен пред најмање два свједока који су сепотписали на уговору.12. У вези с тим, Основни суд је навео да је упоступку неспорно утврђено да потписи апеланта ипродавца на уговору који су закључили нису овјерени коднадлежног суда, да уговорне странке нису у цјелини нити упретежном дијелу извршиле уговорне обавезе (продавацније апеланту предао предметни стан) због чега је Основнисуд закључио да уговор који је закључио апелант сапродавцем није правно ваљан у смислу наведенихзаконских одредаба. Због наведеног, Основни суд језакључио и да у конкретном случају апеланту не припадаправо на поврат спорног стана, већ да му припада право дазахтијева враћање онога што је према наведеном уговорудао продавцу. Према образложењу Основног суда, све и даапелант има правно ваљан уговор, те узимајући у обзир дасу и апелант и тужени савјесни, апелант не би могао даоствари право на предају у посјед спорног стана који јеграђен за потребе тржишта, будући да у конкретномслучају јаче право имају тужени пошто се спорни станналази у њиховом посједу. Стога, апелант, премаобразложењу Основног суда, има само право на враћањедатог новчаног износа који је продавац неовлашћеноприсвојио. Основни суд је навео да у прилог оваквомстановишту иде и закључак Министарства за избјегла ирасељена лица РС - Одсјек Бања Лука број 05-050-02-01-2180/99 од 13. јануара 2003. године којим је одбаченапелантов захтјев за поврат у посјед спорног стана. Збогсвега наведеног, Основни суд је одбио апелантов тужбенизахтјев у цијелости.13. Против наведене пресуде и апелант и тужени суподнијели жалбу Окружном суду, који је Пресудом бројГж-84/05 од 10. октобра 2006. године апелантову жалбуодбио и првостепену пресуду у дијелу у којем је одбијенапелантов тужбени захтјев потврдио, а жалбу туженихуважио и преиначио пресуду у дијелу у којем је одлучено отрошковима поступка на начин да је обавезао апеланта датуженим на име трошкова поступка исплати износ од15.937,50 КМ. У образложењу пресуде Окружни суд јепоновио чињенице утврђене у првостепеном поступку, тенавео да прихвата становиште првостепеног суда да се уконкретном случају ради о истом стану који су купили иапелант и тужени без обзира на постојање мале разлике уповршини и ознакама. Окружни суд је, даље, навео и да јеправилно становиште првостепеног суда које се заснива надокументацији из предметног списа (коју нити једна одстрана у поступку није оспоравала) а према којем апелантније могао да буде уведен у посјед спорног стана 1992.године, јер зграда у којој се спорни стан налази тада нијебила завршена и није био извршен њен технички пријем,већ је зграда завршена и извршен технички пријем тек1996. године. Пошто је чланом 33 Закона прописано да сена основу правног посла право својине на непокретностистиче уписом у јавну књигу или на други одговарајућиначин одређен законом, те пошто у конкретном случајуапелант није уписан као сопственик спорног стана у јавнекњиге, према мишљењу Окружног суда, правилан језакључак првостепеног суда да апелант није ни постаосопственик спорног стана. Према мишљењу Окружногсуда, због наведених чињеница, апелант није ни могао датражи поврат спорног стана како ни на основу одредабачлана 37 став 1 Закона, тако ни по основу јачег права напосјед у смислу одредаба члана 41 став 1 истог закона,будући да апелант никада није ушао у посјед предметногстана.14. Окружни суд је навео да је, у вези с тим,неоснован апелантов жалбени приговор да је првостепенапресуда донесена на основу погрешно утврђеногчињеничног стања. Ово стога што је Окружни судустановио да је првостепени суд, на основу спроведенихдоказа, правилно и поступно утврдио све релевантнечињенице на које је правилно примијенио материјалноправо, а, с друге стране, апелант је био обавезан да, ускладу са одредбама члана 123 став 1 Закона о парничномпоступку, докаже чињенице на којима заснива свој захтјеву чему апелант није успио. Наведено је да су неосновани иапелантови жалбени наводи да је погрешно примијењенчлан 9 Закона о промету непокретности с обзиром на то дазакључени уговор о удруживању има карактер уговора опродаји којим се продавац обавезује да на купца пренесеправо својине на продатој ствари и да му ту ствар преда, акупац се обавезује да исплати цијену и преузме ствар, асвојина на тој ствари (будући да се ради о непокретности)купац стиче уписом у јавне књиге, или на другиодговарајући начин прописан законом. Због свеганаведеног, Окружни суд је одбио апелантову жалбу ипотврдио првостепену пресуду у дијелу у којем ју јеапелант оспорио.15. Окружни суд је, међутим, усвојио жалбу туженихи преиначио првостепену пресуду у дијелу у којем јеодлучено да свака страна сноси своје трошкове поступка,обавезујући апеланта да туженим накнади трошковепоступка у износу од 15.937,50 КМ. При томе се Окружнисуд позвао на одредбе члана 386 став 1 Закона о парничномпоступку према којем страна која у цијелости изгубипарницу има обавезу да противној странци накнадитрошкове поступка, па пошто је у конкретном случајуапелант у цијелости изгубио парницу, то га је Окружни судобавезао на накнаду трошкова туженим на основутрошковника који је прецизиран у пресуди.16. Против наведене пресуде апелант је изјавиоревизију Врховном суду који је Пресудом број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године ревизију одбио.Врховни суд је образложио да је одлука другостепеног судаправилна и на закону заснована, јер нити једна од страна упоступку није стекла право својине на спорном стану, јерније уписана у јавним књигама као сопственик стана збогчега није било могуће донијети одлуку примјеном члана 37став 1 Закона, него само примјеном одредбе члана 41Закона, односно по основу јачег права. Наведено је да јенеоснована апелантова ревизиона тврдња да је он јачи управу због тога што је први уведен у посјед стана и што је уцијелости извршио своју уговорну обавезу, тако што је

Broj 90 - Strana 14 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.исплатио комплетну купопродајну цијену стана. Како јеобразложио Окружни суд, при неспорној чињеницу да су итужени исплатити цијену и тиме испунили своју уговорнуобавезу и сходно законским одредбама уведени у посједспорног стана којег и држе у посједу, околност да је иапелант испунио своју обавезу је без значаја за утврђивањејачег права на спорном стану. Врховни суд је навео даапелант погрешно сматра и да је уведен у посјед стана,будући да из записника од 17. јуна 1992. године произилазида је био уведен у посјед стана који није био довршен и даније био извршен технички пријем зграде у којој се станналази, нити је зграда имала употребну дозволу. Врховнисуд је истакао да би, због наведеног, евентуална предаја упосјед спорног стана под наведеним условима биласупротна не само одредбама чл. 83 и 186 став 2 Закона опросторном уређењу, који је био на снази у то вријеме ипрема којем се прије почетка коришћења зграде вршитехнички преглед објекта ради издавања одобрења заупотребу и да објекти могу да се користе само накониздавања одобрења за употребу, него и одредбама члана 14уговора који је апелант закључио са продавцем којим јепредвиђено да ће се примопредаја изграђеног станаизвршити тек након техничког пријема зграде.17. Према образложењу Врховног суда, одредбамачлана 41 став 2 Закона прописано је да, када се два лицасматрају претпостављеним сопственицима исте ствари,јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно уодносу на лице које је ствар стекло бестеретно, а ако суправни основи оба лица исте јачине, првенствено правоима лице код којег се ствар налази. Пошто је у конкретнојситуацији правни основ и апеланта и тужених уговор истеврсте на основу којих нити једна странка није укњижена ујавне књиге као сопственик стана, то су, према мишљењуВрховног суда, нижестепени судови правилно закључилида јачи правни основ имају тужени који стан држе упосједу и због чега је и требало одбили апелантов тужбенизахтјев за предају у посјед спорног стана као неоснован.Врховни суд је навео да, због наведеног, сматра и да сунеосновани апелантови ревизиони наводи да му јеодлукама нижестепених судова прекршено и право наимовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европскуконвенцију за заштиту људских права и основних слобода(у даљњем тексту: Европска конвенција), јер предметнистан, како су закључили нижестепени судови, не може дасе сматра апелантовом имовином. Образложено је даапелантову имовину могу да представљају само новчанасредства која је по основу своје уговорне обавезе исплатиопродавцу, те да се, у вези с тим, одлукама нижестепенихсудова у конкретном случају не дира у апелантово право даод сљедника продавца захтијева поврат уплаћенихсредстава а у складу са Законом о облигационим односимаи на тај начин оствари своја права. Имајући у виду свенаведено, Врховни суд је одбио апелантову ревизију каонеосновану.IV. Апелацијаа) Наводи из апелације18. Апелант сматра да му је оспореним одлукамапрекршено право на правично суђење из члана II/3е)Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европскеконвенције и право на имовину из члана II/3к) УставаБосне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 узЕвропску конвенцију. Кршење наведених права апелантвиди у погрешно утврђеном чињеничном стању ипогрешној примјени материјалног права. Наводи да јетачно да је само формално уведен у посјед спорног стана1992. године и да је неспорно да ни зграда ни стан таданису били довршени, али да то није његова кривица и даон, због тога што није завршена зграда, не може да сносипосљедице, те сматра да је због тога погрешно утврђеначињеница да није постао сопственик стана, јер није уписану јавне књиге пошто тада јавних књига није ни било.Апелант, такође, сматра да су судови погрешнопримијенили материјално право када су утврдили да уситуацији када постоје два уговора гдје су оба купцасавјесна, јаче право има онај који држи ствар у посједуиако је то лице касније закључило уговор, те да сматра и дасу судови уско тумачили одредбе члана 1 Протокола број 1уз Европску конвенцију, утврдивши да спорни стан непредставља његову имовину. Апелант сматра да, збогнаведеног, није имао ни одговарајући приступ суду.b) Одговор на апелацију19. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да упоступку пред тим судом није дошло до кршења права којаапелант наводи, као и да тај суд у цијелости остаје причињеничним и правним закључцима изнесеним у оспоренојпресуди.20. Окружни суд је навео да приликом доношењапресуде није било кршења права која су наведена уапелацији и да апелацију треба одбити као неосновану.21. Основни суд је навео да је правилно оцијениоспроведене доказе и адекватно примијенио материјалноправо због чега сматра апелацију неоснованом.V. Релевантни прописи22. У Закону о основама својинскоправних односа("Службени лист СФРЈ" бр. 6/80 и 36/90) релевантнеодредбе гласе:Члан 33.На основу правног посла право својине нанепокретност стиче се уписом у јавну књигу или на другиодговарајући начин одређен законом.Члан 37. став 1.Власник може тужбом захтијевати од држаоцаповрат индивидуално одређене ствари.Члан 41. став 2.Када се два лица сматрају претпостављенимвласницима исте ствари, јачи правни основ има лице које јествар стекло теретно у односу на лице које је стварстекло бестеретно. Ако су правни основи ових лица истејачине, првенство има лице код кога се ствар налази.23. У Закону о промету непокретности ("Службенилист СРБиХ" бр. 38/78, 4/89, 29/90 и 22/91 и "Службенигласник РС" број 29/94) релевантне одредбе гласе:Члан 9. ст. 2, 3. и 4.Уговор на основу кога се преноси право својине нанепокретности мора бити сачињен у писменом облику, апотписи уговарача овјерени у надлежном суду.Уговор који је закључен противно одредбама ст. 1. и2. овог члана не производи правно дејство.Изузетно од одредбе претходног става, уговорзакључен у писменој форми на основу кога се преноси правосвојине, производиће правно дејство иако потписиуговарача нису овјерени у надлежном суду, ако су уговорнестране извршиле у цјелини или у претежном дијелу обавезекоје из њега настају или ако је тај уговор закључен уприсуству најмање два свједока који су се потписали науговору.VI. Допустивост24. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне иХерцеговине, Уставни суд, такође, има апелационунадлежност у питањима која су садржана у овом уставукада она постану предмет спора због пресуде било којегсуда у Босни и Херцеговини.

Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 1525. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставногсуда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако супротив пресуде, односно одлуке која се њоме побија,исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући премазакону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када јеподносилац апелације примио одлуку о посљедњемдјелотворном правном лијеку којег је користио.26. У конкретном случају предмет оспоравањаапелацијом је Пресуда Врховног суда број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године против које немадругих дјелотворних правних лијекова могућих премазакону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 9.октобра 2009. године а апелација је поднесена 26. октобра2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописаночланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно,апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 ПравилаУставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована,нити постоји неки други формални разлог због којегапелација није допустива.27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Боснеи Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњавауслове у погледу допустивости.VII. Меритум28. Апелант побија наведене пресуде, тврдећи да сутим пресудама прекршена његова права из члана II/3е) и к)Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европскеконвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европскуконвенцију.Право на правично суђење29. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи:Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживајуљудска права и основне слободе из става 2 овог члана, аона обухватају:[…]е) Право на правичан поступак у грађанским икривичним стварима и друга права у вези са кривичнимпоступком.30. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантномдијелу гласи:1. Приликом утврђивања грађанских права и обавезаили основаности било какве кривичне оптужбе противњега, свако има право на правичну и јавну расправу уразумном року пред независним и непристрасним, закономустановљеним судом. […]31. У вези са наводима о кршењу права на правичносуђење, Уставни суд запажа да апелант кршење тог прававиди у погрешно утврђеном чињеничном стању ипогрешној примјени материјалног права у вези са питањемда ли су судови имали основ да донесу оспорене пресудекојима су утврдили да апеланту не припада право навраћање у посјед спорног стана, јер апелант није стекаоправо својине на спорном стану.32. Уставни суд, прије свега, указује да, према праксиЕвропског суда и Уставног суда, задатак ових судова ниједа преиспитују закључке редовних судова у погледучињеничног стања и примјене материјалног права (види,Европски суд, Pronina против Русије, Одлука одопустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан дасупституише редовне судове у процјени чињеница идоказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијенечињенице и доказе које су извели (види, Европски суд,Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10.маја 2005. године, апликација број 19354/02). ЗадатакУставног суда је да испита да ли је евентуално дошло доповреде или занемаривања уставних права (право направично суђење, право на приступ суду, право надјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена законабила, евентуално, произвољна или дискриминациона.Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд себави искључиво питањем евентуалне повреде уставнихправа или права из Европске конвенције у поступку предредовним судовима, па ће у конкретном случају Уставнисуд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан усмислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставнисуд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године,објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05).33. Уставни суд запажа да су редовни судови, наконспроведеног поступка, утврдили да је апелант закључиоуговор о удруживању средстава за изградњу спорног станаса продавцем и да је платио купопродајну цијену, али да тајуговор никада није овјерен у суду, нити је апелант 1992.године уведен у посјед спорног стана, јер стан није биодовршен (а што је био услов за коришћење и давање упосјед стана и према прописима који су важили у товријеме) због чега апелант, према мишљењу редовнихсудова, није стекао право својине на спорном стану. Сдруге стране, редовни судови су утврдили да су и тужениса правним сљедником продавца закључили уговор окупопродаји спорног стана (који након што је довршенаизградња има становите разлике у квадратури у односу настан чија је изградња била предвиђена уговором који језакључио апелант) и да су и тужени платили купопродајнуцијену. Међутим, утврђено је да су, за разлику од апеланта,тужени 1996. године уведени у посјед спорног стана наначин прописан законом (дакле, након довршетка изградњестана, извршеног техничког пријема зграде и добијањаупотребне дозволе) и да и данас држе у посједу спорнистан иако ни они нису стекли право својине на том стану.Уставни суд сматра да из наведеног произилази да суредовни судови утврдили све чињенице релевантне зарјешење конкретног спора, као и да из утврђеног непроизилази да је било које питање које би остављаломогућност да је апелант стекао право својине на спорномстану остало неразјашњено. При томе Уставни суд има увиду да из оспорених пресуда произилази да апелант,сходно одредбама ЗПП о терету доказивања, није у токупоступка ничим довео у питање наведена чињеничнаутврђења редовних судова. Имајући у виду наведено,Уставни суд сматра да су апелантови наводи неосновани дасу судови погрешно утврдили чињеницу да није стекаоправо својине на спорном стану.34. У вези са апелантовим наводима да су редовнисудови погрешно примијенили материјално право, Уставнисуд примјећује да је чланом 41 став 2 Закона, измеђуосталог, прописано да, ако су два лица стекла неку ствар поистом правном основу, а нису стекла право својине на тојствари, јаче право има лице код којег се ствар налази.Доводећи наведену законску одредбу у контекст сачињеницама предмета, Уставни суд не налази никаквупроизвољност у закључку редовних судова да уконкретном случају јаче право на стан имају тужени учијем је посједу предметни стан. Осим тога, Уставни судсматра аргументованим и образложења редовних судова дау конкретном случају није било мјеста за примјенуодредаба члана 37 Закона којим је прописано правосопственика ствари да тужбом тражи поврат индивидуалноодређене ствари, будући да је неспорно утврђено даапелант није постао сопственик спорног стана. Збогнаведеног, Уставни суд сматра неоснованим и апелантовенаводе о погрешној примјени материјалног права.

Broj 90 - Strana 16 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.35. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматрада су редовни судови довољно јасно и аргументованообразложили своје одлуке при томе се, како је већ речено,позивајући на релевантне законске одредбе а за такваобразложења Уставни суд не сматра да су произвољна, већсматра да су у складу са стандардима Европске конвенције.Стога, Уставни суд сматра да није прекршено апелантовоправо на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне иХерцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.Право на имовину36. Апелант, такође, наводи да му је оспоренимпресудама повријеђено и право на имовину из члана II/3к)Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 узЕвропску конвенцију. Будући да се апелантове тврдње окршењу овог права заснивају на наводима о погрешноутврђеном чињеничном стању и погрешној примјениматеријалног права који су већ размотрени у оквиру правана правично суђење, Уставни суд закључује да су и наводио кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне иХерцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европскуконвенцију, такође, неосновани.VIII. Закључак37. Уставни суд закључује да нема кршења права направично суђење и права на имовину из члана II/3е) и к)Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1 Европскеконвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европскуконвенцију у ситуацији када у оспореним одлукама којимаје одбијен апелантов тужбени захтјев за поврат у посједстана на којем није стекао право својине не постоји ништашто би указивало на непотпуно утврђивање чињеничногстања, односно погрешну примјену материјалног права, аобразложења оспорених одлука садрже јасне и логичнеразлоге за одлучење.38. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставногсуда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.39. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.ПредсједицаУставног судаБосне и ХерцеговинеВалерија Галић, с. р.SADRŽAJVIJEĆE MINISTARABOSNE I HERCEGOVINE1035 Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju Komisijeza rješavanje žalbi u postupku sigurnosnogprovjeranja (bosanski jezik) 1Odluka o izmjeni Odluke o imenovanjuPovjerenstva za rješavanje žalbi u postupkusigurnosnog provjeranja (hrvatski jezik) 1Одлука о измјени Одлуке о именовањуКомисије за рјешавање жалби у поступкубезбједоносног провјерања (српски језик) 11036 Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza iprovoza određenih pošiljki u Bosnu iHercegovinu radi sprječavanja unošenja afričkesvinjske kuge (bosanski jezik) 2Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza iprovoza određenih pošiljki u Bosnu iHercegovinu radi sprječavanja unošenja afričkesvinjske kuge (hrvatski jezik) 2Одлука о допуни Одлуке о забрани увоза ипровоза одређених пошиљки у Босну иХерцеговину ради спречавања уношењаафричке свињске куге (српски језик) 21037 Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza iprovoza određenih pošiljki u Bosnu iHercegovinu radi sprečavanja unošenja koiherpes virusa (bosanski jezik) 2Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza iprovoza određenih pošiljki u Bosnu iHercegovinu radi sprečavanja unošenja koiherpes virusa (hrvatski jezik) 3Одлука о допуни Одлуке о забрани увоза ипровоза одређених пошиљки у Босну иХерцеговину ради спречавања уношења коихерпес вируса (српски језик) 3USTAVNI SUDBOSNE I HERCEGOVINE1038 Odluka broj AP 3311/09 (bosanski jezik) 3Odluka broj AP 3311/09 (hrvatski jezik) 7Одлука број АП 3311/09 (српски језик) 11Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046, faks - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa:UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijalaBrčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić -Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila."Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731.Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture.Pretplata za II polugodište 2012. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM.Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM