Istraživanje Sindikati u medijima - Medija centar Beograd

sam čak i prostački pogrdnim imenima od strane predstavnika poslodavca. Nikakav novac izaradu nemam, slobodne dana u skladu sa Zakonom i kolektivnim ugovorom ne koristim i nedaju mi se isl. Za posao sindikata koristim i lična sredstva rada, svoj mobilni, svoj kompjuterkući, često svoj štampač. Najveći broj tih loših sindikalaca, kako ih nazivate je u nezavidnojsituaciji, i poslodavci ih ne tretiraju i ne poštuju njihova prava, a oni se protiv istih ne moguizboriti. Mogli su novinari malo da istraže po unitrašnjosti kako se postupa sa sindikatima.Pojedini poslodavci ne dozvoljavaju da se uđe na njihovu kapiju ako ste iz sindikata. Pitajtepredsednike sindikalnih organizacija po opštinskim upravama gde se ne isplaćuju niminimalne zarade kao ih tretiraju poslodavci, a naročito po privatnim firmama. Pitajte kako sesa njima postupa kod Miškovića, Kostića i sl. To, o čemu pišete ima u nekim republičkimjavnim preduzećima, ali trebate biti pošteni pa istražiti kako treba i napisati onako kako je. Ikritićki se osvrnuti i na dobre i loše prakse. Ovako ste strpali sve u jedan koš, kao da steplaćeni od najgoreg poslodavca, jer njih ne okriviste nizašta, kao oni jadni i baš im krivo.Stvarno nije u redu da se ovako pie o jednom problemu koji postoji, ali nije onakav kako ga viprikazujete.Sasvim je drugačiji. A novinaru svaka čast, neobjektivnost ili plaćenički članak sene praštaju, a ugled se i onima koji objavljuju ruši.Žana Bulajić „Vruća jesen, mlaki sindikalci” – NIN, 9.9.2010.Sindikalnim vođama je često mnogo važnije kako da dobiju sitne privilegije, povlašćenpoložaj kod predstavnika Vlade i poslodavaca nego da se bore za radničke intereseSlika prva: stotine hiljada ljudi danima je u blokadi držalo celu Atinu, na protestima sindikatazbog zamrzavanja plata u javnom sektoru. Slika druga: sindikalni protest u centru Beograda,organizovan zbog sve teže ekonomske situacije u kojoj se radnici nalaze okupio je za 1. majjedva nekoliko stotina ljudi, dok ih se mnogo više odlučilo za proslavu praznika rada, uzroštilj, na beogradskom izletištu Košutnjak.Radnici u Srbiji su „digli ruke od sindikata“. Da bi se izborili za svoja prava, plate,neisplaćene doprinose sami se organizuju, blokiraju pruge i ulice, prete i samospaljuju se.Poverenje radnika u sindikate opada iz godine u godinu.Većinu radnika koji nisu u sindikatima, ali i skoro petinu članova sindikata ne zanima ni šta teorganizacije rade. Poverenje u lidere sindikata još je manje u odnosu na same organizacije.Čak polovina zaposlenih nema nikakav stav o socijalnom dijalogu ni deset godina poslenjegovog uspostavljanja jer jednostavno nisu obavešteni o tome. Druga polovina smatra da nikod poslodavaca ni Vlade ne postoji društvena volja da u tome učestvuju i da samo kupujuvreme i manevarski prostor.Darko Marinković, profesor industrijskih odnosa na Megatrend univerzitetu, objašnjava zaNIN da u Srbiji postoji neprijateljsko okruženje za sindikate. Politika dominira u svimoblastima ljudskog života i upravlja ljudskim sudbinama.„Poverenje radnika u sindikate svake godine je sve manje. Oni nemaju ni društveni ugled niuticaj. Recimo, jedan od poslednjih primera su prosvetni radnici koji prvo najave štrajk, pa sepredomisle. Ne možete najaviti štrajk pa odustati dan uoči njegovog početka. Očigledno je dasindikati prete praznom puškom. Naravno, kada govorimo o korupciji u društvu neizbežno jeda govorimo o korupciji u sindikatima“, navodi Marinković.Kada je Zoran Bulatović, predsednik Udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru pregodinu dana sebi odsekao prst kako bi vlast ozbiljno shvatila namere njega i njegovih kolegaiz Tekstilnog kombinata „Raška“, javnost je bila šokirana potezom očajnog radnika. Godinudana kasnije, problem još nije rešen, a firma je pred trećom licitacijom. Bulatović i njegovekolege borbu za svoja prava vode sami. Ne veruju sindikatima, a on za NIN objašnjava da jebar polovina sindikata izdala radnike i da se više bore za svoje privilegije.95