Istraživanje Sindikati u medijima - Medija centar Beograd

- Naša radnička klasa je ista kao i u svetu. Rasturena i razorena - ocenjuje sociolog OgnjenRadonjić. - U poslednjih trideset godina razbijeni su i sindikati pa je i njihov uticajminimalan.Radnici su ostali sami i nezaštićeni i ne mogu da se bore ni za kakva svoja prava.Radonjić ocenjuje da je opštem razdoru kumovala i katastrofalna privatizacija u kojoj nekinovi vlasnici nisu ni imali nameru da „ožive biznis već samo da rasprodaju građevinskozemljšite“.- Kupovale su se firme novcem sumnjivog porekla, a ti su vlasnici potom činili sve da ihupropaste. Radnici su ostali bez ičega i danas su naučeni samo da strahuju za svoje radnomesto koje je sasvim nesigurno. Prisiljeni su da rade za malu platu jer ako neće oni ima ko ćei tako u nedogled.Radonjić obrazlaže da su čak i firme, koje su ušle u Srbiju kako bi investirale, slaba garancijaoporavka jer su posao sklopile samo zahvaljujući tome što im država subvencioniše zarade zaperiod od tri godine.- A šta će biti posle toga? Čak ni ti radnici nisu sigurni u svoju budućnost i opstanak u firmi.Zato radnička klasa danas više nema nikakvu moć. Pristaju na sve kako bi zadržali posao.Uplašeni su i bez novca.ZasićenjeDa su radnici u apatiji i bez volje da se izbore sa izazovima u vreme kada je na birou skoro800.000 duša, smatraju i njihove sindikalne vođe. A za to je odgovorna - vlast.- Država se ponaša kao da joj radnici uopšte nisu potrebni - kaže Ranka Savić, predsednikAsocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata , koja po njenim rečima ima 162.000 članova. –Ona je dobar poslodavac samo svojim činovnicima. U državnoj administraciji, upravi ijavnom sektoru su plate redovne, nema tehnološkog viška, poštuju se praznici, godišnjiodmori i prekovremeni rad. A u realnom sektoru je raspad. Prvi put se događa da suopravdano nezadovoljni i poslodavci i njihovi radnici koje država tretira kao građane drugogreda. Ovima prvima je nametnula 50 taksi, dažbina i poreza koji ne dozvoljavaju nikakavprofit, zbog čega se to odražava na radnike koji bivaju proglašeni tehnološkim viškom. Onikoji ostaju u firmama to čine po svaku cenu jer nemaju drugog izlaza i svoje nezadovoljstvo,u najboljem slučaju, mogu da pokažu samo unutar svog fabričkog kruga. Zato su svi potpunoizmoreni, iscrpljeni, a sada su i bezvoljni.Ipak, Savićeva dodaje da je pogrešno za ovakvo stanje kriviti radnike.- Odgovornost je i na sindikalnim liderima koji nisu uspeli da to sve promene . Neki su naistim funkcijama i po dvadeset godina pa se postavlja pitanje i njihove odnosno našeodgovornosti.Da li smo mi učinili sve što smo mogli i morali? - pita se Savićeva.UstupciNjene kolege u drugim sindikalnim organizacijama ne misle mnogo drugačije , ali za ovakvuapatiju više krive - okolnosti.- Živi se veoma teško i svi su izmučeni - priča Dragan Zarubica, potpredsednik Savezasamostalnih sindikata Srbije, koji okuplja oko 500.000 članova. - Sa prosečnom platom od36.000 dinara i potrošačkom korpom od 50.000 dinara malo se ko može osećati zadovoljnim.Ipak, i pored toga što je ovo nedovoljno novca, mnogi ostaju na svojim radnim mestima jernemaju alternativu. Zato je naš radnik u daleko nepovoljnijem položaju od njegovih kolega uEvropi. Tamo makar imaju siguran posao, bolje uslove rada i veću zaradu. A sa takvompozicijom lakše ispoljavaju nezadovoljstvo.Zarubica ocenjuje da uprkos okolnostima koje našoj radničkoj klasi nikakao „ne idu naruku“,oni ipak imaju potencijal za menjanje stvarnosti. S druge strane, plaši se i da je došlo dozasićenja. Zato sindikati okreću novi list. Iako će u mnogim „konkurentskim“ organizacijama180