Istraživanje Sindikati u medijima - Medija centar Beograd

efektivni socijalni dijalog, otvoreni kanali komunikacije sa parlamentom i vladom i njenimagencijama su, uz profiliranje političke ponude, neki od nužnih preduslova za postojanjeuticajnijih sindikata.No, sindikati moraju pre svega, kroz proces edukacije i akcionog treninga, da jačajusopstvene kapacitete i pokažu znatniju sposobnost socijalnog učenja. Svi prethodni primerisimbioze sindikata sa vlašću očito su dali katastrofalne rezultate. I modeli političkeekvidistance (SSSS) ili samostalnog izbornog nastupa „Laburista“, zapravo ASNS , u kojimanije dobijeno ni onoliko glasova (10000) koliko je prethodno bilo potrebno prikupiti potpisaza formiranje izborne liste, su ništa manje neuspešni. Pokušaji poput onih „Nezavisnosti“ da,kroz sklapanje sporazuma o saradnji (sa SDP i DS) i oročenih ugovora o razvoju socijalnogdijaloga i sklapanju socijalnog pakta (sa DSS i G17 plus), realizuje celovitu (in)direktnupolitičku strategiju imaju perspektivu samo u meri u kojoj postoji: (1) održivi elementarnikonsenzus unutar i između sindikata, ali i ukupnog demokratskog političkog bloka i,istovremeno, (2) dođe do profiliranja pouzdanog političkog partnera sindikata.Sve dok ne dođe do ukrupnjavanja i profiliranja partijske, ali i sindikalne scene,ovi sporazumi će imati ulogu, karakter i sudbinu malih, jednokratnih parcijalnih ulogasa kojima se ozbiljno ne računa i na koje se, u međuvremenu, zaboravlja.Sindikati u partijsko-političkom poljuPolje delovanja i logika interesa sindikata i političkih partija imaju brojne dodirne tačke, ali seu velikoj meri razlikuju i razilaze. Cilj političkih partija je osvajanje/održanje na vlasti,odnosno zadobijanje što šire podrške građana. Partije su zato u situaciji da obećavaju i ono štone nameravaju, ili objektivno ne mogu da ostvare.Uži, vladavinski interes ih često, posebno u zemljama u tranziciji lišenimstabilizovanih socijalnih podela, kao i manevarskog prostora za amortizovanje dejstvanepopularnih ekonomskih mera, tera u političku i ideološku mimikriju. U tom kontekstu svi,ili gotovo svi ponavljaju priču o socijalnoj koheziji i solidarnosti kao neku vrstu političkemantre.Logika političke vlasti je, međutim, logika pregovaranja i nagodbi, odnosno veštineostvarivanja mogućeg. Ona uvažava, pre svega, interese brojnih, dobro organizovanih„strateških skupina“ (Ofe, 1999: 155-174). Pri tome zaposleni, posebno oni sindikalnoorganizovani, predstavljaju čak i za partije sklone sindikatima tek jedan deo potencijalneizborne klijentele čije interese je teško do kraja usaglasiti i integrisati.147