Istraživanje Sindikati u medijima - Medija centar Beograd

sve manju stopu sindikalizovanosti; (3) sve više preduzeća bez sindikata; (4) sve restriktivnijeradno zakonodavstvo, uključiv i norme kojima se reguliše delovanje sindikata; (5)istovremeno odsustvo relevantnih poslodavačkih organizacija i, posledično, (6) nedovoljnorazvijen socijalni dijalog.Logično se otvara pitanje postoji li u ovakvoj situaciji izlazna strategija za sindikate?Iz stanja neravnoteže moći zaposleni i sindikati mogu izaći samo ako uspešno rekombinujušest raspoloživih strategija delovanja:prvo, intenzivan proces socijalnog učenja i uvećanja socijalnog kapitala, kao i prekopotrebno modernizovanje, primereno konfliktnom partnerstvu sa državom iposlodavcima, i prateće redizajniranje imidža sindikata;drugo, spremnost sindikata na uvodjenje fer pravila igre u međusobnoj kompeticiji zapodršku zaposlenih i građana, kao i akcionu efektivnu saradnju oko vitalnih zajedničkihinteresa;treće, optimalno i „isplativo“ korišćenje (minimum troškova - maksimum koristi)štrajkova, protesta i drugih oblika građanske neposlušnosti;četvrto, saradnja sa organizacijama civilnog društva (OCD) i organizovanjeprosindikalnih kampanja u medijima i javnosti;peto, kontinuirano istovremeno, naglašeno kritičko učešće u kolektivnompregovaranju i tripartitnom socijalnom dijalogu;šesto, tek dopunsku i korektivnu stratešku opciju čine različiti oblici političkoglobiranja i učešća sindikata u politici oko kojih nema saglasnosti među građanima izaposlenima.Osnovna, trajna misija sindikata sadrži se u promociji i zaštiti individualnih prava poosnovu rada ali i četiri grupe kolektivnih prava zaposlenih: prava na slobodno i, u odnosu naposlodavce, državu i političke stranke, autonomno sindikalno udruživanje, kao i prava naštrajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odlučivanju o uslovima rada i raspodeliprofita.Sve to sindikate, gotovo nužno, čini grupom za zaštitu posebnih, ali masovnih i zadržavu izuzetno strukturno važnih, ekonomskih „privatnih“ interesa zaposlenih. Istovremeno,sindikati promovišu jedan broj opštih, „javnih“ interesa i vrednosti, poput temeljnihekonomskih i socijalnih prava – što im daje dodatnu, specifičnu političku težinu. Primera radi,vođenje socijalne politike i politike (de)regulacije tržišta rada je praktično nemoguće bezotvorenih kanala komunikacije sa sindikatima.137