Istraživanje Sindikati u medijima - Medija centar Beograd

ukupnog disciplinujućeg delovanja krize. Građani Srbije se pobune samo „kad dogori donokata“, oni nemaju kulturu svakodnevne rovovske borbe za svoje interese i prava. Postojidrastičan jaz između polovine građana koja se ne miri sa sudbinom, tek petine koja ne mislida neko drugi treba da rešava društvene probleme i samo desetine koja bi reagovala i kad nijelično pogođena (Stojiljković, 2008: 132). – Deo objašnjenja ovog fenomena nalazi se i urazočaranosti efektima prethodnih protesta i nepoverenju u kolektivne aktere, uključiv isindikate i njihove lidere.Postoji i treći, unutarsindikalni razlog. Raširen je utisak da lideri sindikata zbogstrateških, ali u još većoj meri i taktičkih, političkih, razloga, kao i ličnih interesa ianimoziteta, nisu pokazali dovoljnu spremnost za međusobnu saradnju. Liderskapozicija, čak i u nekoj od brojnih, minijaturnih „sindikalnih centrala“ nosi nekakvuprepoznatljivost i publicitet i uticaj koji se, posebno bez visokoškolske diplome, može imatijoš samo u sportu i na estradi. Brojni sindikalni aktivisti uz to nemaju ni izbor - njihova radnamesta su ugašena i oni moraju ostati u sindikalnoj orbiti. Poraz u sindikalnoj utakmicijednostavno nosi preveliki rizik. Logika konkurencije oko raspodele mesta u sindikalnimforumima i odborima socijalnih fondova često vodi sukobima umesto saradnji na sindikalnojsceni. Povratno, ta atmosfera se prenosi na povereništva u preduzećima i ustanovama.Pitanje je, međutim, kako to da nekoliko nekoliko stotina sindikalnih „pozicija“(ili desetak hiljada, ako se računaju i poverništva u preduzećima i ustanovama), može dabude prepreka za međusindikalnu saradnju i koordinaciju?Na četvrtoj strani, u znatnom delu establišmenta, kao i intelektualne javnosti postoji,na neoliberalnoj paradigmi raširena antisindikalna (gotovo) histerija jer su, kao, bašsindikati kočničari, remetilački faktor reformi. Socijalni dijalog se vidi kao neka vrstaukalkulisanog, što manjeg, gubljenja vremena i javnog pokazivanja prihvatanja mantreevropske, socijalno- tržišne orijentacije. Radikalniji, čak proračunavaju troškove postojanjasindikata i drže da je dijalog tek netržišni juriš na rente i privilegije. Pokazalo se, međutim, dasu koruptivna privatizacija, odsustvo dovoljne konkurencije i privatni i partijskimonopli i vlasništvo nad preduzećima i ustanovama - „politički kapitalizam“ (Veber),uz odsustvo koherentne razvojne strategije, pravi uzrok naših nevolja.4. Pitanje treće:Ima li izlaza za zaposlene i sindikateMožemo zaključiti da aktuelno stanje industrijskih odnosa u Srbiji i većini drugih zemalja utranziciji, ima šest temeljnih karakteristika: (1) nekoordinirani sindikalni pluralizam; (2)136