Istraživanje Sindikati u medijima - Medija centar Beograd

oni se konsultuju i sa ekspertima i naučnicima. U zavisnosti od toga koliko tema izazivaemocije i pažnje, paralelno se može povesti i javna diskusija. U ovoj fazi relevantno jeoslanjanje sindikata na (sindikatima sklonu) akademsku zajednicu, na ekspertsketimove i na istraživačke organizacije, kao i međunarodne organizacije i institucije načiju su argumentaciju i uticaj osetljive domaće vlasti.U sledećoj, četvrtoj fazi razvijanja programa, političke stranke, parlament i vlada sanadležnim ministarstvima kreiraju strategije za rešavanje problema (na primer, zakone,uredbe ili programe podrške), i na kraju ih usvajaju. Odluke se donose uglavnom kroz pravnopropisanu proceduru, nakon dobijanja ekspertiza i konsultovanja stučnjaka. Na ovaj procesmogu naročito da utiču oni akteri artikulisanja interesa koji imaju privilegovan pristupdonosiocima političkih odluka (npr. značajna lobistička udruženja) ili, recimo, poputposlodavačkih udruženja i sindikata mogu da koriste postojeće, koliko-toliko otvoreneinstitucionalne kanale stalne komunikacije sa državnim strukturama – mehanizmi i institucijesocijalnog dijaloga.Kada, u petoj fazi, akteri sprovođenja interesa (vlada, parlament) donesu program,ulazi se u fazu političke implementacije koju administrativno sprovodi državna uprava. Ovafaza se medijski retko prati, osim ako se u procesu realizacije pojave teškoće.Ako se tokom poslednje šeste faze - faze političke evaluacije ustanove problemi, popravilu se otvora nova faza artikulacije problema.Pošto političke odluke uvek dovode do manje ili veće društvene promene, političkiprocesi se, u stvari, nikada ne završavaju već stalno pokreću nove faze artikulacije problema.Usled njihove mnogobrojnosti, ovi procesi odvijaju se često paralelno, odnosno, utičućimeđusobno jedni na druge (Zerfas and Oehsen, 2011: 13-14).Kao što opisane faze pokazuju, politikom, shvaćenom kao kreiranje i sprovođenjekolektivno obavezujućih odluka, hijerarhijski ne upravljaju samo državni akteri ili političkepartije. Tradicionalni državni akteri (parlament, vlada) i mnogobrojni drugi akteri (sindikati,udruženja, građanske inicijative, naučno-politički savetnici, mediji ili međunarodneorganizacije), uključeni su u ove kompleksne regulativne procese usled povećane društvenediferencijacije, pluralizacije i globalizacije.U ovom pogledu je, za strategiju uvećanja moći i uticaja sindikata, veoma ilustrativandijagram Marka Hauarda koji pokazuje zone preklapanja ili „ulančavanja“ inače već uvelikoj meri globalizovana tri sektora: politike, ekonomije i civilnog sektora.Iz dijagrama se jasno vide pozicije društvenih aktera i zone međuuticaja irezultirajuća tri lica političkih stranaka: (1) partija u civilnom društvu, odnosno na velikom129