zbornik radova (.pdf 11,5 MB) - Hrvatsko društvo inženjera sigurnosti

kontraproduktivnom ponašanju, korisna radna definicija kriznog voñstva jednostavno može biti da jeto sposobnost lidera da utiču na druge u kriznoj situaciji.Uticaj je sposobnost pojedinca da uveri, ubedi, motiviše, inspiriše i razborito koristiti moć da se drugipozitivno usmere. Uopšteno govoreći, to nije vrsta autoriteta koji dolazi iz titule, položaja ili propisa.Meñutim, postavlja se pitanje kako se krizno voñstvo razlikuje od drugih metoda koje menadžerisvakodnevno primenjuju? Uostalom, sposobnost uticaja na druge je važan deo vodstva u normalnimuslovima kao i u kriznoj situaciji. Moć uticaja je korisna liderska veština bez obzira na stil pojedinogvoñe (neki menadžeri su više inkluzivni od drugih, a neke su više autokratski, na primer, u načinu nakoji pristupaju svom poslu). Razlika ne leži u važnosti uticaja kao osobine lidera već pre uspecifičnom kontekstu krize same, emocionalnom kotlu koji destiluje komponente uticaja u moćankoncentrat tri ključna elementa: komunikaciju, jasnoću vizije i vrednosti, i brige za ljude. Kriznovoñstvo je poseban slučaj u kojem ti specifični alati uticaja igraju ključnu ulogu. U krizi, vreme jekritično. Tu nema puno vremena za razmišljanje. Brzo donošenje odluka i mobilizacija ljudi na akcijupostaje norma.Gary Yukl navodi nekoliko taktika uticaja koje ljudi obično koriste. Meñu njima su ingracijacija 1razmena (quid pro quo), koalicija, inspirativni i personalni apeli, savetovanje, legitimizovanje ipritisak. Njegov opis tih taktika sugerše da ih menadžeri mogu kategorizovati (i drugi ih mogupercipirati) ili kao pozitivne ili negativne u svojoj praksi. Na primer, koristeći pritisak imicromanagement da bi se postigli rezultati može imati negativan uticaj tokom većine vremena, aposebno u vreme krize. S druge strane, lični apeli na osnovu legitimnog odnosa izmeñu menadžera i/ilidirektnih izveštaja (zasnovani ne samo na činu i položaju, već i na zajedničkom interesu i viziji)takoñe mogu dati rezultate i biti učinkovitiji u vreme krize.Sve ove opšte taktike uticaja su korisne za lidere pre, tokom i nakon krize. Pored ovih taktika značajnisu i metodi ličnog uticaja koje se mogu grupisati u veštine, osobine i stavove. Lideri mogu razvitiveštine kroz obuku i kroz iskustva poput rešavanja problema, donošenja odluka, i rešavanja sukoba.[6]Uloga lidera u kriziTo što neko zauzima rukovodeću poziciju u organizaciji ne znači da je on samim tim i lider. Funkcijaodnosno položaj na vrhu hijerarhije u organizaciji ne obebeñuju automatski i poziciju lidera. Zaefektivno lidetstvo potrebi su znanja, veštine i lična harizma.U svim fazama krizne situacije - pre krize, tokom krize i nakon krize, ključnu ulogu ima topmenadžment odnosno najviše rukovodstvo. Lideri postavljaju ton svojim primerom i ponašanjemtokom krizne situacije. Posvećivanjem neophodne pažnje svim komponentama uticaja, a naročitokomunikaciji, jasnoj viziji i vrednostima i brizi za ljude, lideri odnosno voñe mogu imati značajanpozitivan utjecaj na vrlo ljudski, emocijama nabijenog klime koja prati krizu. To pak može smanjitinegativan uticaj i trajanje krize za dobrobit organizacije.Učinkoviti lideri često imaju dobro razvijenu sposobnost da utiču na druge pri čemu su u stanju daizbegnu korištenje autoritarne taktike ili straha kod podreñenih kako bi došili do rezultata. To jeosobito važna sposobnost u kriznim situacijama kada je jako vodstvo od suštinskog značaja, apostizanje rezultata uz pomoć drugih ljudi uz korištenje pretnje, pritiska i prisile je generalnoneproduktivno, a može čak biti i štetno.Tehnike uticaja na druge ljude koje su efektivne u svakodnevnim situacijama u vreme krize mogupostati još značajnije. Budući da se veštine uticaja primenjuju u normalnim uslovima lideri se mogupripremiti pre krize.Ipak, treba biti oprezan prema romantičnoj ideji da će kriza iznedriti lidera koji će se pojaviti na talasuopasnih okolnosti, te da će se pojaviti mesija čije su sposobnosti i veštine ranije bile nevidljive. Upraksi je takav spontani razvoj dogañaja prilično redak.1 Termin koji je skovao socijalni psiholog Edward E. Jones, odnosi se na socijalno psihološke tehnike u kojima pojedinacpokušava da postane atraktivniji ili privlačniji ciljnim grupama. [4]M&S 8(2013) 381