zbornik radova (.pdf 11,5 MB) - Hrvatsko društvo inženjera sigurnosti

VAŽNOST EFIKASNE KOMUNIKACIJE O RIZIKU U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINEEfikasna komunikacija o riziku u našoj zemlji na odreñen način potvrñuje teoriju Harry Otway ojednoj od dve vrste komunikacije koja se koristi da “ubedi stanovništvo da se saglasi sa već donetimpolitikama zaštite životne sredine i preporučenim tehnologijama neophodnim za njihovo sprovoñenjezajedno sa pratećim rizicima‚‚ i koja “u osnovi ohrabruje pasivnost stanovništva i prihvatanje nameraonih koji informacije plasiraju, radi čega je takva komunikacija funadamentalno manipulativna.“Otway s druge strane ističe komunikaciju o riziku koja je više ‚‚idealna forma‚‚ zato što u potpunostiispunjava potrebe za informacijama javnosti koja je na takav način sposobna za donošenje sopstveneodluke o nekom pitanju u zajednici. [24]Studija slučaja koju su o važnosti komunikacije o riziku realizovali Sharon Beder i Michael Shortlandu Australiji pokazala je da je najveći interes o efikasnoj komunikaciji o riziku u životnoj sredinipotreban u politici upravljanja opasnim otpadom. U ovoj oblasti su zabeležena značajna protivljenjavladinoj nameri o izgradnji postrojenja za preradu opasnog otpada iz najrazličitijih razloga. [25]Potreba efikasne komunikacije o riziku u našoj zemlji je vidljiva u različitim aktivnostima u zaštitiživotne sredine. Ona se ogleda u upravljanju otpadnim vodama poreklom iz komunalnih i industrijskihaktivnosti, kao i problema zagañivanja površinskih i podzemnih voda u celini. Potreba za efikasnomkomunikacijom o riziku je vidljiva u slučajevima kada ugrožena životna sredina može imati značajneposledice na zdravlje i život stanovništva, npr. u razičitim tehničko-tehnološkim akcidentima iprirodnim katastrofama (bolje reći nepogodama kakve su suša, grad, ekstremno topli ili hladnivremenski uslovi, ali i u poplavama i zemljotresu). U Srbiji je neadekvatna komunikacija o rizikuzabeležena pre svega u oblasti upravljanja opasnim otpadom, kao i u odreñenim uslovima kada suakcidenti imali mogućnost da ugroze zdravlje stanovništva (neispravna voda za piće, opasne materije uvazduhu usled akcidenata u industrijskim postrojenjima i saobraćaju, i druge neželjene situacije).Eklatantan primer neefikasne komunikacije o riziku predstavlja implementacija ciljeva definisanih uNacionalnoj Strategiji upravljanja otpadom. Ova Strategija je radi adaptacije na odreñene okolnostiizmenjena i usvojena 2010. za period od 2010-2019. [26] Jedan od glavnih problema u njenojimplementaciji odnosi se na materijalne i druge preduslove, naročito na nivou lokalne samouprave inedostatku jasnih planova integralnog upravljanja otpadom. U Srbiji ne postoji postrojenje za tretmanopasnog otpada i radi toga je Projekat Izgradnje postrojenja za fizičko–hemijski tretman opasnogotpada predstavljao projekat od nacionalnog značaja za proces upravljanja opasnog otpada. [27]Finansiranje Projekta Izgradnje postrojenja za tretman opasnog otpada od strane Evropske unije jepodrazumevalo obavezno učešće lokalne samouprave, NVO, zainteresovanih organa, organizacija ijavnosti, prilikom donošenja odluka o izgradnji postrojenja. Projekat je predviñao izgradnju:• pet regionalnih postrojenja za skladištenje opasnog otpada do početka tretmana;• Izgradnju fabrike za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada u centru za upravljanje opasnimotpadom;• Izgradnju dva inseneratora za termički tretman opasnog otpada kao i• Deponiju za skladištenje opasnog otpada.Odluka koja je doneta od strane odgovornog ministarstva izazvala je proteste stanovništva u opštini ukojoj je planirana izgradnja postrojenja za tretman opasnog otpada. Februara 2012. srpska vlada jepriznala da je projekat obustavljen zbog otpora stanovništva u svakom mestu gde se planiralaizgradnja postrojenja (najpre u selu Dobrićevo blizu grada Ćuprije, sela Drenovac kod Paraćina,Ćićevcu i aktuelnih protesta u Kovačici), što je kreiralo potrebu za traženjem nove lokacije koja trebada ispuni sve zadate kriterijume projekta.Državne institucije su pogrešile zato što nisu od samog početka sprovele aktivnosti na uspostavljanjukomunikacije meñu zainteresovanim stranama. Evropska Unija je nakon svega suspendovala projekatna šest meseci i rešenje za nastali problem se još uvek traži. Ovaj primer je potvrdio da je neophodnoda se praktično implementira proklamovana obaveza informisanja stanovništva, da se od samogpočetka uvaži mišljenje lokalne zajednice koja će biti izložena riziku. Srbija nije izuzetak sindromaM&S 8(2013) 7