zbornik radova (.pdf 11,5 MB) - Hrvatsko društvo inženjera sigurnosti

UVODPolitika zaštite životne sredine u Srbiji je definisana pravno-normativno regulativom koja je u skladusa postojećom u Evropskoj Uniji. Bez obzira na napore čitave društvene zajednice u kreiranju politikezaštite životne sredine u skladu sa opšte prihvaćenim konceptom održivog razvoja mnogobrojniproblemi u implementaciji ove politike u Republici Srbiji su evidentni. Neki od ovih problema seprepoznaju kao subjektivni, dok su ostali uslovljeni objektivnim faktorima, npr. globalnomekonomskom krizom i njenim posledicama. [1] Sprovoñenje usvojene politike zaštite životne sredineje izuzetno otežano imajući u vidu aktuelne makro-ekonomske pokazatelje. [2] Ova činjenica je jasnoprezentovana u strateškom dokumentu koji je definisao potrebe Republike Srbije za meñunarodnompomoći u cilju implementacije usvojenih politika u oblasti zaštite životne sredine u periodu 2010-2013. [3]Jedan od važnih faktora koji otežava implementaciju politike zaštite životne sredine u Srbiji odnosi sena ulogu javnosti u implementaciji usvojene politike, s akcentom na komunikaciju o postojećimrizicima u životnoj sredini. Pravne pretpostavke za adekvatnu ulogu javnosti su u značajnoj meridefinisane zakonskim rešenjima u periodu 2004-2010. godine, i u kojima su nacionalni propisi o zaštitiživotne sredine usaglašeni sa propisima Evropske unije i meñunarodnim pravom. Najveći deo ovihpropisa se odnosi na pravo pristupa informacijama o životnoj sredini, učešće javnosti u postupcimadonošenja odluka i pravo na pravnu zaštitu. [4]Bez obzira na napred navedeno situaciona analiza ukazuje na značajne propuste u oblastikomunikacije o riziku kao dimenziji voñenja politike zaštite životne sredine u Srbiji. Ovi propusti seogledaju pre svega u ostvarivanju osnovnih ciljeva u politici zaštite, a to je eliminacija/ublažavanjepostojećih rizika na teritoriji naše zemlje. U tom slučaju upravljanje rizicima u životnoj sredini postajepitanje od prioritetnog značaja za budući održivi razvoj našeg društva. Upravljanje rizicima u životnojsredini na integrisan način je dinamična naučna disciplina u 21 veku. Mnogi naučnici smatraju da riziknije isključivo pojam, već zbir vrednosti, koje se nalaze u specifičnom odnosu i koji se može očekivatiu budućnosti. [5] U globalnoj zajednici upravljanje rizikom u životnoj sredini i društvu generalno,zahteva sve veću pažnju i sistematski pristup. [6]U Srbiji je proces integrisanog upravljanja postojećim i mogućim rizicima nedovoljno implementiranu praksi. Kao prilog ovoj konstataciji može biti činjenica da materijalna šteta izazvana prirodnim iantropogenim rizicima u Srbiji značajno raste iz godine u godinu. U implementaciji konceptaintegrisanog upravljanja rizikom postavlja se kao veoma značajno pitanje kako na efikasan načinkomunicirati o riziku. Komunikacija o riziku u Srbiji je na nivou koji zahteva urgentno preispitivanje iprilagoñavanje savremenim konceptima u svetu. Zato je pitanje kako na najbolji mogući načinupravljati ekološkim rizicima, i kako komunicirati o njima predstavljalo osnov za kreiranje ovog rada.Ono traži odgovor u našoj zemlji od najodgovornijih aktera i donosioca političkih odluka, ali i svakogpojedinca. U meñunarodnoj zajednici traženje odgovora na ovo pitanje doprinelo je kreiranjusavremenih koncepata komunikacije o rizicima u praksi. U aktivnostima zaštite životne sredine se uSrbiji u budućnosti očekuje implementacija nekog sličnog koncepta.Metodologija korišćena u radu je u skladu sa potrebama istraživanja u društvenim naukama: istorijskaanaliza, komparativna analiza, i analaiza dokumenata. Rezultat rada je tzv. desk-top study. Literaturakorišćena u radu potiče iz različitih naučnih oblasti: obrazovanja, ekologije, nauka o bezbednosti,psihologije i mnogih drugih. Izvori podataka su elektronske baze podataka iz zemlje i sveta (Kobson,EBSCO host i druge), knjige, naučni časopisi, zvanična dokumenta institucija, akademske zajednice ivisokog školstva (studijskih programa), kao i primeri pozitivne prakse iz meñunarodne zajednice.Sadržaj rada je podeljen u pet delova, od koji se svaki nakon uvoda odnosi na specifičan deokomunikacije o riziku; počev od upoznavanja sa pojmovima, do definisanja aktera i naglasku navažnosti njihove meñusobne komunikacije, do rezultata koji se ogledaju u preporukama za primenukoncepta efikasne kominikacije o riziku, uz dodatak zaključka i korišćene literature u izradi rada.2M&S 8(2013)