Mesta stradanja i antifašističke borbe u ... - Starosajmiste.info

Iako je vojska Kraljevine Jugoslavijepretrpela poraz u Aprilskom ratu, KPJje već 15. aprila 1941. pozvala jugoslovenskenarode na nastavak borbe. Nasavetovanju održanom u Zagrebu, umaju 1941, doneta je odluka da se započnupripreme za oružani ustanak, aodgovarajući trenutak za početak borbeje nastupio nakon napada nacističkeNemačke na SSSR (22. juna 1941).Rukovodstvo KPJ je 4. jula izdaloproglas, kojim je pozvalo jugoslovenskenarode na početak ustanka, a prveoružane akcije počele su već tri danakasnije u Srbiji. Krajem jula došlo jedo ustanka u Hrvatskoj i BiH, a zatim iu ostalim delovima Jugoslavije.Okolnost da je neposredno pre togapokrenut veliki napad nacističkeNemačke na SSSR i da je zbog toga nemačkaKomanda prebacila većinu snagasa Balkana na Istok, išla je na rukuustanicima. Otpor okupacionih snagana koji su nailazili u prvim mesecimaustanka nije bio naročito snažan, takoda su za kratko vreme, što treba zahvalitii velikom poletu među stanovništvom,to jest, raspoloženju za borbu,uspeli da oslobode velike oblasti širomzemlje. Pre svega, oslobođen je velikdeo Srbije, a centar oslobođene teritorijenalazio se u Užicu, zbog čega je tateritorija nazvana Užičkom republikom.S druge strane, uslovi za borbunisu bili ni malo jednostavni, jer jeteritorija Jugoslavije bila podeljenameđu različitim okupacionim silama,koje su uvele svoje granične kontrole,itd, što je znatno otežavalo komunikacijumeđu ustanicima u različitimdelovima zemlje. Nedostajali sunaoružanje, municija, oprema, odeća,a ni osposobljenost za borbu nije bilanaročito velika. Pored toga, geografskifaktor je takođe igrao značajnu ulogu,jer se način borbe razlikovao u brdovitimkrajevima zemlje (koji su višepogodovali gerilskom ratovanju) odonih u ravnici. Poseban slučaj su bilegradske sredine, u kojima je tipičnopartizansko ratovanje bilo nemoguće.U gradovima su članovi KPJ delovalikao urbana gerila, organizujući ilegalneštamparije i „sigurne stanove“za smeštaj, rasturajući propagandnimaterijal, izvodeći sabotaže i napadena istaknute saradnike okupatora(predstavnike režima, detektive, itd.),neprestano se skrivajući pred poteramarazličitih policijskih službi. Prvihmeseci okupacije posebnu metu ilegalacapredstavljale su likvidacije agenatajugoslovenske političke policije,koji su prešli u službu okupatora, kao iuništavanje policijskih datoteka o aktivistimaKPJ iz predratnog perioda.Stanje je u svim gradovima bilo vrloslično, ali je u Beogradu situacija biladaleko najsloženija, pre svega zbogvelike koncentracije različitih policijskihslužbi: budući da je Beograd biocentar nemačke okupacione uprave,u njemu su svoje ispostave imali i SS iGestapo i Specijalna policija Nedićevogrežima.Nakon što su u jesen 1941. nemačkesnage pokrenule veliku ofanzivu naoslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji,i pošto je istovremeno došlo do sukobaizmeđu partizanskog i četničkogpokreta (koji su do tada delovali zajednički),rukovodstvo KPJ je odlučilo dase partizanske snage povuku iz Srbijei da se centar borbe prenese u Bosnu.Pod utiskom sukoba sa četnicima,koji je imao jasno političku pozadinu,KPJ menja svoju politiku i odlučujeda istovremeno vodi i borbu protivokupatora i revolucionarni rat za preuzimanjevlasti. Prvu manifestaciju tenove politike predstavljala je odlukao formiranju udarnih proleterskih brigada,koje su zamišljene, s jedne strane,kao mobilne jedinice koje neće biti272