Mesta stradanja i antifašističke borbe u ... - Starosajmiste.info

Dovođenje istorije i sećanja u radikalnu opoziciju predstavlja,dakle, opasnu i diskutabilnu operaciju. Dela koja su napisali Albvaks,Jerušalmi i Nora doprinela su rasvetljenju dubokih razlikakoje postoje između istorije i sećanja, ali bi bilo pogrešno kad bi sena osnovu toga izveo zaključak o njihovoj nespojivosti ili potpunojrazdvojenosti. Njihova interakcija stvara polje tenzija unutarkojeg se piše istorija. Amos Funkenstein je verovatno u pravu kadkaže da se u tački u kojoj se sreću istorija i sećanje javlja trećainstanca, koju naziva istorijskom svešću.40Prepiska s Brozatom je za Saula Fridlendera bila polazište zaplodno razmišljanje o okolnostima u kojima nastaje istorijskodelo. Istoričar ne piše zatvoren „u kuli od slonovače, zaštićen odbuke spoljašnjeg sveta, niti živi u hladnoj prostoriji, daleko odovozemaljskih strasti“. On je uslovljen društvenim, kulturnim inacionalnim kontekstom, a ne može izbeći ni uticaj svojih ličnihsećanja i nasleđenog znanja, kojih se može osloboditi ne tako štoće ih negirati, već tako što će se truditi da u odnosu na njih zauzmeneophodnu, kritičku distancu. Iz ove perspektive, njegov zadatakse ne sastoji od toga da se odrekne sećanja, ličnog, individualnog ikolektivnog, već da ga posmatra s distance i da ga smesti u širi istorijskikontekst. U delatnosti istoričara postoji, dakle, transfer kojiutiče na izbor predmeta istraživanja, pristup i odnos prema njemu,tako da je dobro da istoričar bude svestan te činjenice. Fridlenderstoga definiše pisanje istorije, a za to mu je kao inspiracija poslužiojezik psihoanalize, kao čin „perlaboracije“ (on, naime, koristipojam working through, koji predstavlja prevod nemačkog pojmaDurcharbeitung). Hronološka distanca koja istoričara odvaja odpredmeta njegovog istraživanja stvara neku vrstu štita, ali osećanja,koja se, često na nepredvidiv način i sasvim iznenada, pojavetokom njegovog rada, mogu samo da unište ovu vremensku dijafragmu.41Ova empatija vezana za individualno iskustvo samogistoričara ne proizvodi nužno samo negativne efekte. Ona se možepokazati i korisnom, ali samo pod uslovom da je istoričar svestannjenog prisustva i da ume da je „savlada“. 42Fridlenderovo delo predstavlja dobar primer „perlaboracije“. Uknjizi Nacistička Nemačka i Jevreji, uključio je splet „pojedinačnihsudbina“ u sveobuhvatnu istorijsku naraciju o Nemačkoj uperiodu koji je prethodio Drugom svetskom ratu. Bio je, dakle, ustanju da prevaziđe tradicionalnu podelu prisutnu u proučavanjunacizma: naime, s jedne strane, postojala su istraživanja, sprovedenauglavnom u arhivima, koja su bila usredsređena na ideologiju20