Mesta stradanja i antifašističke borbe u ... - Starosajmiste.info

Razdvajanje pojmovaIstorija i sećanje čine antinomski par naročito počev od prvihdecenija 20. veka, kad su paradigme klasičnog istoricizma zapale ukrizu i istovremeno ponovo dovedene u pitanje u filozofiji (Bergson),u psihoanalizi (Freud) i u sociologiji (Halbwachs). Do togtrenutka, sećanje je smatrano subjektivnim supstratom istorije.Za Hegela, istorija (Geschichte) poseduje dve komplementarnedimenzije, objektivnu i subjektivnu: s jedne strane stoje događaji(res gestae), a s druge priča o njima (historia rerum gestarum); drugimrečima, „ono što se dogodilo“ (das Geschehene) i „istorijskanaracija“ o tome (Geschichtserzählung).14 Sećanje prati odvijanjeistorije poput sluškinje zaštitnice jer predstavlja njenu „unutrašnjuosnovu“ (Inhalt), dok i sećanje i istorija pronalaze svoje ispunjenjeu Državi, čiju suštinsku racionalnost pisana istorija („prozaIstorije“ 15) odražava poput ogledala. Kontrolu koju Država sprovodinad prošlošću Hegel predstavlja u alegorijskoj formi sukobaizmeđu Hronosa, boga vremena, i Zevsa, boga politike. Hronosubija svoju decu. Guta sve ono što nađe na svom putu, ne ostavljajućitragove za sobom. Međutim, budući da je Zevs tvorac Države,koja je u stanju da u istoriju pretvori sve ono što je Mnemozina,boginja sećanja, uspela da sakupi posle razarajućeg prolaskavremena, on uspeva da nadjača Hronosa. U Fenomenologiji duhasećanje definiše istoričnost Duha (Geist), koji se ispoljava istovremenokao „pamćenje“ (Erinnerung) i kao „pokret interiorizacije“(Er-Innerung), dok Država predstavlja njegov spoljašnji izraz.16Po Hegelu, samo narodi koji imaju Državu, dakle, samo narodi kojisu sebi obezbedili pisanu istoriju, poseduju sećanje. Ostali narodi– „narodi bez istorije“, to jest, vanevropski svet koji nema državnuprošlost i pripovest o njoj kodifikovanu pisanom formom – nemogu da prevaziđu stadijum primitivnog sećanja, sačinjenog od„slika“ i nesposobnog da se pretvori u istorijsku svest.17 Iz togaproizlazi dvostruko viđenje istorije kao prerogativa Zapada i kaosredstva dominacije. Ne samo da istorija pripada isključivo Evropi,nego ne može ni postojati osim kao apologetska priča o moći,18 tojest, kao ono što je Benjamin nazvao istoricističkom empatijomprema pobednicima.19Kriza istoricizma, dovođenje u pitanje evrocentrične paradigmeu epohi dekolonizacije, a potom i pojava potčinjenih klasa kaopolitičkih subjekata, ipak su odvojili istoriju od sećanja. Istorijase demokratizovala rušeći granice Zapada i monopol vladajućih14