Mesta stradanja i antifašističke borbe u ... - Starosajmiste.info

što bi u njemu izazvalo empatiju koja se ipak ne može uporeditis empatijom koju svedok događaja iznova oseća gledajući sliku.U očima istoričara, logoraš (Häftling) na fotografiji predstavljaanonimnu žrtvu. Međutim, za rođaka, prijatelja, drugog logoraša,ta ista fotografija budi sećanje na jedan potpuno jedinstven svet.Za nekoga ko sve to posmatra sa strane ova fotografija pak predstavljasamo – kako bi rekao Zigfrid Krakauer (Siegfrid Kracauer)– stanje „neslobode“.9 Skup ovakvih uspomena kreira deo jevrejskogsećanja. To sećanje istoričar ne može ignorisati, mora gapoštovati, analizirati i razumeti, ali se njemu ne sme potčiniti. Onnema pravo da jedinstvenost ovog sećanja pretvori u normativnuprizmu za pisanje istorije. Njegov se zadatak pak sastoji od toga dajedinstvenost proživljenog iskustva upiše u sveobuhvatni istorijskikontekst, pokušavajući da objasni uzroke, okolnosti, strukturu,opštu dinamiku tog iskustva. To znači učiti iz sećanja, ali i podvrgnutiga objektivnoj, empirijskoj proveri na osnovu dokumenata ičinjenica, razrešavajući, ako je potrebno, protivrečnosti i izbegavajućizamke koje to sećanje postavlja. Ovo može pomoći sećanju dapostane preciznije, da dobije jasnije okvire, da postane zahtevnije,ali i da rasvetli ono što se ne može svesti na činjenične elemente.10Ukoliko postoji apsolutna jedinstvenost sećanja, jedinstvenostistorije uvek će biti relativna.11 Za nekog poljskog Jevrejina,Aušvic predstavlja nešto zastrašujuće posebno: nestanak ljudskog,društvenog i kulturnog univerzuma u kojem je rođen. Istoričarkoji to ne uspe da shvati nikad neće moći da napiše dobru knjigu oHolokaustu, ali rezultat njegovog rada ne bi bio mnogo bolji ni kadbi izvukao zaključak – kako to, na primer, čini američki istoričarStiven Kac (Steven Katz) – da je genocid nad Jevrejima jedinstvenu istoriji.12 Prema Eriku Dž. Hobsbomu (Eric J. Hobsbawm),istoričar ne sme izbeći obavezu univerzalizma: „Istorija napisanasamo za Jevreje (ili za Afroamerikance, Grke, žene, proletere,homoseksualce, itd.) ne može biti dobra istorija iako može utešitione koji je pišu“.13 Istoričarima koji koriste usmene izvore čestoje jako teško da pronađu ispravnu ravnotežu između empatije idistance, između priznavanja jedinstvenosti proživljenog iskustvai njegovog stavljanja u opšti okvir.13