Mesta stradanja i antifašističke borbe u ... - Starosajmiste.info

da pruži dokaze osobi koja se seća. Prošlost ispričana od stranesvedoka – osim ako on svesno ne laže – za njega će uvek predstavljatiistinu, to jest jedan deo prošlosti koja je u njemu skladištena.Zbog svog subjektivnog karaktera, sećanje nikada nije stalno; preliči na otvoreno gradilište, u stanju je neprekidne transformacije.Osim toga, prema Benjaminovoj metafori, „Penelopino platno“ sesvakodnevno preobražava usled zaborava, koji neprekidno vreba,da bi se ponovo pojavilo kasnije, katkad mnogo kasnije, istkano urazličitom obliku u odnosu na prethodno sećanje. Međutim, nijesamo vreme ono što nagriza i slabi sećanje. Sećanje je i konstrukcija:uvek je prožeto naknadno stečenim znanjima, razmišljanjimakoja prate događaje, kao i drugim iskustvima koja „poklapaju“prvo iskustvo, menjajući sećanje na njega. Tipičan primer jesuljudi koji su preživeli nacističke logore. Boravak u Aušvicu ispričanod strane nekog logoraša, Jevrejina i komuniste, često je različitpre njegovog raskida s partijom i u kasnijem periodu. Ranije, tokompedesetih i šezdesetih godina, na videlo bi izlazio prvenstvenonjegov politički identitet, činjenica da je u logor poslat kao antifašista;kasnije, od osamdesetih godina nadalje, on bi se predstavljaokao jevrejski logoraš, svedok uništenja evropskih Jevreja, koji jebio progonjen upravo zato što je Jevrejin. Očigledno je da bi biloapsurdno pokušati utvrditi koje je od ova dva svedočanstva, kojeista osoba daje u dva različita trenutka svoga života, istinito, a kojeje lažno. Oba su tačna i autentična, ali svako od njih osvetljavajedan deo istine prožete senzibilitetom, kulturom i, moglo bi sedodati, ponekad ideološkim, identitetskim predstavama o sadašnjosti.Ukratko, sećanje, bilo ono individualno ili kolektivno, uvekpredstavlja viđenje prošlosti kroz prizmu sadašnjosti. U tom smislu,Benjamin je definisao Prustov postupak kao „prezentifikaciju“(Vergegenwärtigung).4 Bilo bi iluzorno smatrati „ono što je bilo“(das Gewesene) nekom vrstom „nepomične tačke“, kojoj bismo semogli približiti preko aposteriorne mentalne rekonstitucije. „Onošto je bilo“ u velikoj je meri oblikovano sadašnjošću jer upravosećanje „određuje“ događaje: prema Benjaminu, reč je o „kopernikanskomobrtu u viđenju istorije“.5 Ovakav stav biva potvrđenu njegovim „teorijskim razmišljanjima“ u delu Passagen-Werk, ukojem razmatra „ukrštanje (Telescopage) prošlosti sa sadašnjošću“,i pri tom dodaje „da upravo sadašnjost polarizuje događaje(das Geschehen) deleći ih na prethodnu i potonju istoriju“. Istorija,nastavlja Benjamin, „nije samo nauka, već je, ništa manje od toga,i jedan vid sećanja (Eingedenken)“.6 U istom duhu, Fransoa Artog11