Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Ah, huljo! - razlegnu se noćnom tišinom bolan krik.- Oh, Bože, što to biva? - drhtnu djevojka.- Šuti, Elviro!Opet se čuju koraci s ceste.- Slušaj, Elviro! Na cesti ima više ljudi. Sad kao da trče niz humku dva čovjeka... Gle,opet tiho; valjda se zaustaviše.Nekoliko časova kašnje šapnu Elvira:- Čuj, sad opet netko bježi, no uzbrdo.- Da, uzbrdo... Što se dogodilo?- Već nisu daleko od nas; u šumi su. Idu prema našoj kući. Marko, čudne mi slutnje obuzimajudušu; vidjet ćeš, bit će zla!- Tiho, Elviro! Sad idu laganije, evo ih tamo na onoj stazi. Da, idu prema kući.- Gdje, gdje? Ne vidim ih; šumica je gusta... A, eno ih, u mjesečini! Gle, kako se prigiblju isvijaju! Marko, evo, sad nisu daleko... Gle, to su naše sluge, čini mi se... da, jesu, našesluge, Luka i Lovro - šaptaše Elvira, raširivši granje sjenice.- Jesi li, Elviro, sigurna da je ono bio glas tvoga brata?- Jesam. No čudnovato; on nam je rekao, ocu i meni, da ide spavati... Izašao je valjda kašnje.Da, ono je bio njegov glas, no što znači da mu ne čujemo koraka?- Ne znam - odvrati Marko zabrinuto.- Alfredo se susreo s Antonijem...- Svakako; ta čuli smo, kako je na nj navalio, veleć mu...- Da, da, čuli smo... Marko, sva se tresem.- Elviro, umiri se i pođi kući. Vidjet ćemo sutra, što se dogodilo.- Ne bih htjela, da me sluge opaze.- Sluge su već u kući. Idi, dušo, idi. Spavaj mi slatko, dobra moja Elviro. Idi, dušo, idi!Sutra ću te opet ovdje čekati - reče Marko nestalnim glasom i poljubi ju naglo usred toplihusna.Elvira uputi se uskom stazom, a on gledaše za njom dok mu ne iščeznu ispred očiju.Marku je bilo teško na srcu. Duboko uzdahnuvši prođe rukom preko čela i zamisli se...Na zvoniku u Lučici odbiše dva sata. Mladić prenu se iz svojih misli i izađe iz onoga zakutka,pa idući šumicom stupi na cestu, što se je spuštala niz humak na carsku cestu.Marko stane silaziti. Bijaše teško zabrinut.Cesta je posuta bijelim pijeskom. Svud naokolo vlada najveća tišina. Marko korača laganoi pogledava u nebo i stabla, mjesečinom oblivena. Elvira mu lebdi pred očima u onombajnom zraku... Marko trgnu se naglo i zaustavi se u hodu. Nekoliko koraka pred njimpreko ceste, u mjesečini, leži čovjek na leđima. Marko se približi i sav uzdrhta. Alfredo.Na bijeloj košulji i po prsima puši se u sjaju mjeseca krv. Jake i bijele ruke, što su mrtvona zemlju pale, okrvavljene su. Staklene oči, širom otvorene, bulje u divotnu noć. Blijedolice i krvava usta, sve je grčevito iskrivljeno. Marko položi ruku na Alfredovo čelo iokameni se. Studeno.- Gospodine Saletti, čujete li me? Gospodine!... Mrtav!Do lešine na cesti ležao je samokres. Marko protrnu, leden znoj probije mu čelo. Zagledavse u Alfredovo lice, oči mu se zaliju suzama. Pogleda u nebo i uzdahnu: Bože, smilujse njegovoj duši!95