Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovise nešto zavodljiva, a sjena visoka i tužna čempresa dulji se po malenim humcima na lučičkomgroblju.- Oprosti, Elviro, ne mogu zadovoljiti tvojoj želji. Sve bih mogao žrtvovati tvojoj sreći, noda pogazim svoju čast, to, to ne mogu nikako!- Koja ti hasna, da ga tužiš sudu? Marko, nemoj, slušaj svoju Elviru!- Ako me ljubiš, ne možeš toga od mene zahtijevati.- Oh, jadne mene! Ta rekoh ti već, da on sutra u inozemstvo odlazi. Tvoja sestra udat ćese doskora, zaboravit će se vremenom na sve, što je bilo. Marko, usliši mi molbu, čuj me!Zašto da bukne još većma plamen mržnje? Oprosti Alfredu, budi plemenit, kao što siuvijek bio. Marko, pogledaj mi u lice, ne tako mrko, nasmiješi mi se, smiluj se mojim suzama!- Elviro, umiri se, ne plači! Ljubi me, dušo, budi strpljiva, a s tvojim bratom ja ću...- Oh, kako je nemilosrdno tvoje srce! Što ti može moj otac?... Ti ga ne poznaješ?- Nikoga se ne bojim! Sestra mi je uvrijeđena, majka mi jadikuje, tvoj je brat rastužio starami i bolesna oca, puk je ogorčen, a ti hoćeš, da se umirim, da sve zaboravim! Elviro, da toučinim, zar se ti ne bi sramila mene i moje ljubavi?- Iz tvog srca govori ljudska oholost i ružna osveta. Oprosti mu, sažali ga! Marko, zar tinije na srcu naša sreća, naša budućnost? Zar mi ti ne možeš ništa žrtvovati?- Sve, ali časti nikada!- Ti hoćeš, da mu se osvetiš; zar se to čuvstvo osvete slaže s čašću? Marko, budi plemenit,budi veći od moga brata! Alfredo je tvojoj obitelji nanio veliku sramotu, njegovo je ponašanjedrsko; za nj se ne zauzimljem, ne branim ga, dosta se za toga nesretnika Bogu molim,no duša me boli, da si ti, Marko, tako nemilosrdan. Ja uvijek mišljah, da tvoje srce nepozna nego plemenita i uzvišena čuvstva, a sama uviđam, da su te zaokupile sićušnemisli niska i tobože uvrijeđena ponosa.- Elviro!- Dobro, tuži ga, a onda? Ne predviđaš li ti, da ćeš tim i sebe i mene unesrećiti? Moj ćeotac bjesnjeti, on neće nikad dozvoliti...- Ti ćeš uteći iz njegove kuće. Obećala si mi!- Jesam... da... jesam. Pripravna sam na sve, jer samo u tvome naručju mogu naći mir izaborav. Sto put bih si smrt zadala, da me polože s tobom u isti grob! Marko, ti znaš, dami srce za tobom gine, ti znaš, da mi bez tebe nema života. Da, slatki moj raju, gledaj ovesuze, da, sve si mi ti na ovom svijetu. Oh, bijedne li mene! - proplače Elvira.- Dušo mila, umiri se!- Marko, smiluj mi se! Zar ne vidiš moje tuge?... Majke nemam... sva mi je sreća s njom ugrob pala! Ona znade za bol svoje Elvire, no daleko je od mene, daleko, pod onim čempresom...nad onim zvijezdama! - jecaše Elvira, gledajuć suznim okom u nebo. Otac mene grli, ne cjeliva, no on mi je dao život, njegova sam krv, neću da ga rastužim bez potrebe,neću da njegovo prokletstvo pane na moju nevoljnu glavu... jer hoću da se opet sastanem,gle nad ovim modrim svodom, sa svojom majkom. Marko, vječnu sam ti priseglaljubav, kad i ne bih htjela da te ljubim, morala bih, jer tako hoće Bog. Past ću pred očevakoljena, razgalit ću mu svoju dušu, a...- Elviro!- Ako mi se ne smiluje...93