Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Koš.- Je li skoro gotov?- Doskora.- Čuješ, Antonio! Nije od tebe lijepo, da se u me ne pouzdaješ.- Zašto nije lijepo?- Koliko te molih, da mi iskreno kažeš, zašto si došao noćas u onu šumicu. Vjeruj mi, krutose prestrašismo, ona i ja.- Mene?... Govorite tiše!- Dakako! Pomisli, jedan sat poslije ponoći! Dvije se već godine ondje sastajemo, pa danas je ma jednom tkogod našao!- Da nisam ja došao, zatekle bi vas sluge.- Misliš, da su nanjušili?- Što?- Da se s njom sastajem.- Nisu.- Antonio, ja te ne razumijem!- Da nije tako, ne bi vam koristilo.- Reci mi barem štogod, jer si ja uzalud razbijam glavu!- Da, štogod ću vam reći: odsada kad se budete s njom sastajali, javite mi.- Da ti uvijek kažem? Hoću, no zašto?- Da budem na straži.- Oni nešto slute; jesu li možda tebe opazili, kad si joj listove nosio?- Nisu.- Antonio, molim te, govori... Sve, što se tamo zbiva, tiče se mene.- Mene jošte više.- Govori!- Jedne večeri, bila je kasno, čuo sam razgovor slugu s mladim...- Što si čuo? - upita Marko problijedjev.- Kako ih je najmio, da me ubiju - šapnu Antonio posve hladnokrvno.- Što! - trže se za korak Marko.- Da, da me ubiju. Od onda išao sam svake noći, i kad nisam nosio lista, u onu šumicupred kućom, te sam tako čuo sve njihove dogovore.- A jesi li čuo govoriti o meni?- Nisam.- Ja ne pojmim, radšta da te ubiju.- Jer sam mu na putu do vaše sestre.- Sve razumijem! Da, sve...- Možda.- Antonio!- Kod Stipe zatekoh jučer Lovru, njegova kočijaša, baš kad je mijenjao mnogo novaca izjednoga komada. Stipe mu je dao sto forinti, a ja mu rekoh, da znam, otkud ima te novce.85