Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatoviMjesečina biva sjajnija, lovor zeleniji. Svud vlada čarobna tišina. Prostori se razmiču,zrakom zuje neznani glasovi i zamiru na glavicama planine. Sjaj mjeseca probira granjelovora i puzi po mramornom kipu i po usnama, što gasnu...Mjesec iščezne. Noćno povjetarce šušti lišćem; izdaleka, s mora, čuju se mukli glasovi,smijeh i... grohot...- Elviro, ne plači, umiri se. Već je kasno, dušo slatka.- Evo, ja ne plačem; smijem se!Lice joj je nakvašeno suzama. Jedan vlas njene crne kose bješe se prihvatio sredinom vlažnajoj lica, od sljepoočice pa skoro do usta.- Elviro, otari suze, ja te ne mogu gledati takvu!- Marko, ti me dakle ljubiš?Mladić poljubi je strastveno, pa onda upita:- Elviro, što misliš, hoćeš li ikada biti mojom ženom?- Hoću, bez dvojbe. Ta bih li ja mogla živjeti bez tebe i bez tvoje ljubavi?- Tvoj otac neće nikad dozvoliti, da budeš moja.Elvira se zamisli.- On me mrzi - produlji Marko.- Past ću na koljena, molit ću ga...- To ti neće koristiti! Ti si plemkinja, a ja...- Marko!- Znam, da su predsude, no on drukčije misli negoli mi.- Molim te, ne govorimo o tom - izusti djevojka tiho, a glava joj klonu na grudi.- Elviro, ti znaš dobro, da se neće nikada ugasnuti u našim srcima ova kobna ljubav...- Kobna?- Da, kobna! Dok budu kucala naša srca, mi ćemo se ljubiti, no ja mnijem, da nam nećenikada ogranuti sunce sreće. Mila Elviro, ako ti je ikako moguće...- Marko! - kriknu djevojka.- Da, zaboravi me! Da, ljubljena djevo, ja neću da ti otrujem tvoje mlade dane, cijeli tvojživot. Tvoje će srce krvariti, no s vremenom svaka se rana...- Marko, nemoj! - zastenje djevojka i protrnuvši uhvati ga grčevito za ruke.- Dušo moja, tvoj mir na srcu mi...- Ti me vrijeđaš!- Ne, Elviro, ne vrijeđam te; ja te molim, da me zaboraviš.- Nikad!- Elviro, promisli dobro! Evo, slušaj me...- Šuti! Smiluj mi se!- Elviro, još te jednom molim, da me uslišaš...- Ne! Šuti, okrutniče! - izlanu bolno i baci mu se u naručaj u najužasnijem očajanju.- Elviro!- Smiluj mi se!- Čuj me, mila Elviro! Znao sam, da me neizmjerno ljubiš, no da si pripravna sve žrtvovati...82