Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Tko je to bio u kuhinji? - upita Mato.- Ne bih znala. Niste li čuli korake?- Jesam. Pričinilo mi se, kao da je netko zastenjao i zubima zaškrinuo, pa onda iz kuhinjeizletio.- To je možda bio Antonio - reče Marija tiho i bojažljivo.- Antonio!?- Da, Antonio. On je pravi čudak; često mi se krv u srcu sledi, kad me pogleda nekakomrko i nabureno, a ja znam, da je dobar kao kruh.- On nas je prisluškivao... Ne mogu, da se od čuda prečudim.- Zar nije Antonio nahod?- Da, nahod.- Žalim ga, što nema nikoga na ovom svijetu.- Ima nas, ta pazimo ga, kao da nam je svoje, a nije naša krivnja, da je onako čupav i dronjav;uzalud mu nuđamo po koju bolju haljinu, on neće i neće, pa da ga zakolješ. Antonioje dobra srca; za mene i brata mi Marka skočio bi u more.- A gdje vam je brat, Marijo?- Bit će na cesti, pred poštom. Doći će već o podne, no i misa valja da je pri koncu.- Marija; danas morao bih reći koju tvojim roditeljima, ta i ti to želiš?- Mato, nemojte! - pohita Marija nježno da se ogradi.- Pa kako da se vjenčamo, a tvoji da ne saznaju?- Da, ali...- No što vam je, Marijo? Zar nećete, da govorim s vašim ocem?- Recite mu, no ne preda mnom - nasmiješi se djevojka, a oči joj se pomute.- E, pa tako i budi! Oh Marijo, vi ne znate, koliko sam sretan! A hoćete li rado u Jelenšćicu?Djevojka ga ukori radosnim pogledom, ko da mu hoće reći: - Pa kako da me šta takovapitaš?Sad ustanu i primaknu se otvorenom prozoru. Marija ovije Mati ruku oko vrata i na ramemu nasloni glavu. Ništa ne govoreći gledaju u modro more. Sunčano zlato prelijevalose tihom površinom, kršnim obalama, po mažurani i bosiljku na prozoru i po njihovimkrasnim glavama.- Marijo draga, pogledajte to more! Da, dušo moja, da je uvijek ovako mirno, ne bih jasada uz vas, uz tebe stajao - šaptaše Mato gladeć joj vranu i mekanu kosu.- Istina je, Mato - osmjehnu se djevojka i čvršće ga ogrli, pobojavši se, da ga ne izgubi.U taj par začu se iz kuhinje:- Joj, joj, kad ćemo mi danas objedovati? Ma kamo je zaboga otišla? Ta sav, sav se oganjutrnuo!Marija pogleda Matu i prigušeno izusti:- Ah, zaboravila sam na objed! Jao meni, što će sad majka?- Marijo, Marijo, gdje si, gdje si, pusto ti ne bilo! - zvaše Jela.Mato i djevojka pokažu se na vratima. Jela se zabezeknu.- Evo nas! Ja sam svemu kriv!45