Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Umirite se, dušice! Ostavit ću vas, no vi morate primiti ovu malu kutijicu. To vam jedokaz, da sam i u Beču na vas mislio.- Što sam vam ja učinila! Ostavite me, udaljite se od mene!- Marijo, gledajte, evo gledajte, kako su lijepi ovi prsteni. Uzmite ih, dušo, uzmite; nitkoneće znati.- Oh, majko moja! - uzdahnu Marija, ne znajući, što da učini i kako da se riješi napasnika.- Marijo, mila Marijo, zašto tako sa mnom postupate? Umirite se, krasna djevojko! Vinemate nikakva razloga, da se mene plašite.- Zar vas nije Boga strah?- Ma ako me uslišite, za vas bit će dobro! Čujte me, dušo - reče uzevši je za ruku - čujteme, dođite, sutra...Marija istrgnu svoju ruku iz njegove, odrinu ga od sebe i poviknu:- Antonio, čekaj me, Antonio, stani!Antonio se pričini kao da je ne čuje. Znao je, da ju gospodin napastuje, razabrao je nekolikoriječi, u srcu već mu je kipjelo, no čekao je, gušeći svoj bijes, da mu onaj gospodinjačega povoda dade, pa da se onda na nj obori.- Antonio, Antonio! - vikaše uzalud djevojka.- Šutite, umirite se! Vi ste, Marijo, pravo dijete! Radi se o vašoj sreći! Da, sretnu bih vasželio vidjeti.- Oh, majko moja! Ta ostavite me jednom, ma što sam vam skrivila?- Ali, draga Marijo!- Sram vas bilo!- Vi dakle nećete ovoga prstenja? Vi dakle nećete uslišiti moje želje?- Čovječe, Bog vas čuje!- Marijo, ljuto ćete se pokajati, vjerujte mi...Djevojka pogleda ga oštro.- Marijo, jošte vam jednom velim, da si promislite. Marijo, ne budite dijete!- Vi ste nepošten! Ostavite me!- Ne, dušo! Ovako vas ljutitu ne mogu ostaviti - šapnu gospodin i ogrlivši ju, poljubi juiznenada u lice.Marija kriknu, pljunu ga i odrinu od sebe. Antonio, začuvši njezin krik, baci breme nacestu, potrči k njoj i upita:- Što je?- Vi besramni čovječe! Tako rade razbojnici! - ljutila se Marija na gospodina.Antonijevo se lice ožari tamnim rumenilom, te i ne pitajući dalje, što se Mariji dogodilo,skoči na onoga gospodina, uhvati ga za grkljan jednom rukom, a drugom ga udari takosilno u prsa, da se je odmah na cestu srušio.Marija i Antonio pođoše na to svojim putem.Alfredo plemeniti Saletti ustane i ogleda se zabezeknuto i zapanjeno. Crnomanjasto mulice bješe problijedjelo, kao da je mrtvac. Gnjevno stiskaše jake pesti, misleći na osvetu. Ugrudima ga nešto boljelo i peklo. Obazrevši se na sve strane, pođe nekoliko koračaja, pazakrenuvši jednom stazicom nestade ga u šumi, koja se prostiraše po brežuljku gdje mu32