Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatoviveselo i bezbrižno dopirahu u crkvu, gdje se mirno sjahu po glavama, po šarenim haljinama,po bijelim zidovima i pa malenim žrtvenicima.Kad se misa svrši, pođe Mato Bartolić k Šabarićevima. Malena obitelj sakupila se u sobioko postelje bolesnoga Antuna. Mato uljeze u sobu, a Marija obori stidljivo krasnu glavu.- Dobro jutro, ljudi! - pozdravi zaručnik.- Bog daj, Mato - odvrnuše mu.- Kako vam je, Antune?- Bolje, bolje - pohvali se stari mornar.- A jeste li čuli za čudo? - upita Jela.- Ma čuo sam! Zar je zbilja istina, što ljudi govore?- A što vam mi znamo? - reče Jela.- Kako si ti, gospodine Marko? A vi, Marijo?- Dobro! - odvrnuše brat i sestra u jedan mah.- Ma baš se presenetih, kad mi rekoše pred crkvom, da su onoga gospodina ubili.- Mato, kad ste došli u Lučicu? - upita ga Marko.- Malo prije negoli je na misu odzvonilo.- Crna nam je danas nedjelja osvanula! - glavinjaše Jela.- A zašto? - upita začuđeno Mato.- Ma ta nagla smrt! Ta otkad sam živa, nije se šta takva u Lučici dogodilo.- E, draga moja Jele, ne plaća Bog svake subote! Baš mi se srce rastužilo, kad sam dočuoda je pokojnik na Mariju u gori...- Antonio i Joso uzeli su im puške, njemu i Luki. Svršio je svoje dane, a Bog zna, kadaćemo i kako ćemo i mi naše. Ostavimo ga u miru! - reče Antun, dignuvši desnu rukuuvis i spustivši ju mrtvo na pokrivač.- Marijo, vi ste se sigurno naplakali? Zaboravite i oprostite mu - govoraše Mato, gledajućiu njezine crne oči.- Što mi koristi plakati? - nasmiješi mu se djevojka tužno.- Čujte me, bit će bolje, da se porazgovaramo o drugim stvarima. Čovjek je poginuo, asvijet neće još rad toga propasti. Škoda je, kad pogine čovjek dobar i čestit, ili otac mnogobrojnedjece, no ludo bi bilo, da za ovim žalimo. Lučičani su dosta pretrpjeli od onekuće; znamo, kakav mu je otac, a vjerujte, sin bi bio još gori - reče Marko, gledajući krozprozor u more.- Sinko, pravo imaš. Umro je, bilo mu je tako suđeno; ta jedan ovako, drugi onako, neznamo ni ure ni časa! - puhnu Jela.Antunu bilo okrenulo na bolje; Marko se ne bojaše više da bi mu otac umro. Mato i Šabarićeviostanu duže vremena na okupu, razgovarajući o smrti Alfredovoj i nagađajući, tkoda ga je usmrtio. Marija ne bijaše vesela kao obično; čudne misli smućivahu joj dušu svakiput, kad bi pogledala u mirne i spokojne crte bratova lica. Nešto nesnosna i neotkidljivabješe se prihvatilo njezina srca, koje bi časomice stalo naglo tući, da se onda umiri ipritaji.Marija se bješe silno u gori preplašila, u onom dolcu, te od onoga časa osjećaše u sebi velikupromjenu. Teška i neprestana uzrujanost zavlada njezinim bićem; iznenada bi setrgnula, svakoga se štropota uplašila, noću pako ne mogaše mirno usnuti, a ružni ju snimučiše.112