Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovici dogodilo nešto, na što ne bi nitko ni u snu pomislio. Kad sazna Frane, da su razbojniciubili onoga mladoga gospodina s humka, zažmiri, povuče vrat u ramena, pa naglo napuninozdrve duhanom. Zureći zapanjeno u ljude, kihnu, strese se i promrmlja: A, Bogga pomiluj! Ja mu ne mogu pomoći!Ljuljajući se na iskrivljenim nogama, dolunja napokon u klanac, u uličicu, gdje je Šabarićevakuća. Vrata su širom otvorena. Franina ispruži glavu, zaviri u kuhinju, pa pozdravivšiJelu i Mariju, nazove, im dobro jutro i izmuca:- E, je li kava gotova? Lijepo miriše po kuhinji! Popijte, popijte zdjelicu, ta i onako nemateništa dobra na svijetu!... Dakle ubili su ga, ubili! Bit će tuđi ljudi. Što se sve po božjemsvijetu ne klatari!- Frane, što to govorite? Ubili, ubili? - začudi se Jela.Frane kihnu.- Na zdravlje, Frane!- Bog daj, kumo Jele. Dakle vi ništa ne znate?- Sad se baš ustasmo. Što ćete, nedjelja je! - odvrati Jele.- E, nisam ni ja ništa znao; ma sad, ovamo dolje u klancu, rekoše mi ljudi. Kumo, prijebih vjerovao, past će do godine Božić na Veliki petak! Da, da, ako je istina, bit će tuđi ljudi.- Frane, tko da vas razumi?- Ma puče glas, da su razbojnici ubili Salettijeva sina.- Što mi to govorite - prekriži se Jele od čuda.Marija problijedi.- E, tako vele ljudi - hoće starac smičući ramenima.- Ma je li to istina? Oh, dragi, Bože, što moram čuti! Ubili, ubili!- Ako je istina, nema ga više! I onako imasmo od njega malo dobra! - umovaše Franemahnuvši rukama.- Frane, nemojte tako; Bog će vas! Oh, neka mu se smiluje! Dosta mi je tuge zadao, dostasam suza prolila - zalomi Jela.- Kad, gdje su ga ubili? - upita Marija bojažljivo.- Noćas, negdje iza kuće; no kad ću početi zvoniti? Kumo, Bog s vama! - pozdravi Frane iotetura dalje.Žene pođoše u sobu k bolesnom Antunu i kazivahu mu, što su čule od Franine. Stari Šabarićne može da se prečudi. Kad se naklima glavom, glasno se pomoli za Alfredovu dušu.- Marko, jesi li se već probudio? - poviknu zatim Jela sinu, koji je spavao u drugoj sobi,kraj očeve.- Jesam. Što želiš? - odvrnu sin tiho.Jela i Marija uniđu u sobu, i stanu mu kazivati grdnu novost. Marko, podvivši si podglavom ruke, gledaše u majčino lice mirno i sabrano.- Marko, svuda ima već zlotvora! I Franina veli, da ga nisu ubili naši ljudi - reče Jela.- Tko da to znade! Gle, tomu se glasu nisam nadao! - odvrnu mladić gledajući u strop.- Ti si valjda i noćas do kasna šetao; zar nisi čuo ni vike, ni pucanja? - upita sestra.- Nisam.109