Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovilakta gole ruke pružila je niz tijelo nad pokrivačem. Glava joj je zavezana žutim rupcem,i to sve do polovice čela, a nad čelom velik uzao. Iza uzla vire okrajci rupca, koji se prikazujukao zečje uši. Murelli pogledava u žutkasto lice svoje žene i u laki pokrivač, kojise nadimlje i pada po postelji baš kao jadra male lađe, kad ga mornari rastegnu na grebenastižal. Slegnuv ramenima stane se svlačiti. Kako je malen i debeo, veliku mu to zadajemuku. Izvlačeći jednu nogu iz široke nogavice silno se zaljulja i skoro da se ne prevalina pod. Kad se svuče, pogladi si gola tusta prsa, uzdignu desnu nogu na jednu stolicu,puhnu u lojenicu, uzvinu se u zrak, odmaknuvši se triput lijevom nogom od poda,zavali se u postelju i, uzdahnuvši: Ah!, protegnu se. Postelja škripnu. Anastazija se tržeiz sna. Iskesivši se ljutito, zavika:- Ne možeš li mirnije leći?- Ne ljuti se, Anastazijo, spavaj.- Da, da spavam! Zar si morao do sada lokati?- Molim te, spavaj.- A kada je otišao Alfredo? Koliko ste boca ispili? Zadnje vam bilo!- Bit će sat i više, što je Alfredo otišao.- Ti si mu opet novaca dao! Reci, govori, reci, koliko si mu dao?- Anastazijo, spavaj; govorit ćemo sutra.- Ne ljuti me; istinu kaži!- Pet stotina forinti; da, pet stotina!- Što! Pet stotina! - kriknu Anastazija, pa pridignuvši se u postelji, podboči se mršavimlaktima.- Ne viči; ne viči; da, pet stotina, a obavezao se je, da će toliko postotaka...- To je malo. Ti si luda! Prevarit će te! Zašto se nisi sa mnom prije posavjetovao?- Anastazijo, spavaj; umiri se!- Sram te bilo! Sve ćeš nas zatrti, kuću ćeš nam uništiti! Zar ne misliš na našu Idu? Alfredoće te prevariti, glupane! Lopov je ono, kao što mu je i otac. Što će biti od nas, što ćebiti od moje Ide?- Lako za nju! Molim te, Anastazijo, umiri se! Ja znam, što radim.- Oh, sve, sve si nas zatro!- Ida je pametna djevojka, a nije još ni stara; ima ih, koje se i u pedesetoj godini udaju.Anastazijo, ne brini se, kunem ti se, naći ću joj muža.- Ne brbljaj, magarče! Ta deset joj ga već godina tražiš! Pet stotina, pet stotina!- Molim te, slatka ženice, molim te, ostavi me u božjem miru!- Čovječe, ti si poludio! Oh, jadne li mene! Pet, pet stotina!- Anastazijo, spavaj, daj mi mira, umoran sam. Alfredo mi je već nekoliko puta povrationovce, što sam mu ih posudio, pa će mi i ove povratiti.- Ta pet godina nije ti ni novčića povratio, a sad ti duguje na hiljade! Zar mi nisi obećao,da mu nećeš više posuđivati?- Anastazijo, spavaj; svrši već jednom! Molim te, dobra moja dušice, molim te!- Što da spavam? Ma pljunut ću ti u lice!- Molim te, ženice draga!- Zar se ti tako brineš za svoju obitelj?102