Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- To bijaše Alfredo, njegov sin.- Da, njegov sin... Zašto mi ne rekoste, da je tako... da je vaša žena moja majka?- Sinko, zašto da te žalostim? Zašto da sramotim grob svoje pokojne Marice? Često putahtjedoh da ti pomognem, no ti znadeš, da mi je Saletti sve ugrabio. Moj pokojni otac bješese kod njega zadužio, a ja sam se dosta namučio, da ga isplatim, no sve uzalud. Kadbijah u svijetu, on bi dolazio amo među ove kukove, da mi se ženi grozi, da će ju izagnatiiz kuće, da će joj zemlju prodati, a pokojna žena molila ga i zaklinjala, da joj se smiluje.Onaj zlotvor uze ju zatim napastovati, no videć, da ona voli i od gladi umrijeti...- Lupež!- Jedne noći zateče sirotu samu, pa ju osramoti pomoću svojih slugu. Kad je Kata ležalana smrtnoj postelji, upitah ju, zašto ga nisu pravici prijavile, a ona mi reče: Martine, štosmo mi sirote mogle učiniti nego da plačemo, da jadikujemo i da sakrivamo sramotu?Antonio plakaše.- Antonio, umiri se! Da, tako je bilo, što ćeš, sinko, nema tu pomoći! Ti si dobar čovjek,dosta si već pretrpio na ovom svijetu, još ovoliko možda, pa kad legneš u grob, jednak sii samom caru. Sinko, pomogao bih ti, da mogu. Sad znaš, tko si, ostaj kod mene, raditćemo zajedno i lomiti crni kruh zajedno.Antonio gledaše mornara suznim očima. Na njegovu licu prostrlo se čuvstvo boli i tuge.- Zašto vi niste moj otac?- Ako ti i nisam otac, drag si mi, kao da si moja krv. Sinko, ne plači; što ti to hasni?- Ja sam nahod... Ne smijem više u Lučicu. Martine, gdje ću se sakriti?- Ovdje u kući bi te našli; čekaj, razmislit ćemo. Gle, već se malko razdanilo. Antonio, neboj se, oni te neće naći... Gle, čujem mu korake; da, to je Joso.Joso uniđe u kuhinju, noseć malen košić pun riba. Kad spazi Antonija, poviknu:- E, otkud ti? Zašto nisi došao, da zajedno ribarimo? Oče, gle, koliko riba! E, e, ala ćemopeći!- Joso, šuti! Slušaj, što se dogodilo.- Ta šta vam je obojici? Gledajte ovu ribu; a, a, još je živa! E, ovo nije ništa! Vukao samlubena, da, od sete funti, a on vuci amo, vuci tamo, a povraz se nateže, ja popuštam, nosve mi se isprekida, pa hajd do bijesa, kao da sam mu metnuo soli na rep - smijao se Joso.Ruke mu zaudarahu po morskoj ribi; o prste prihvatilo mu se nekoliko ljusaka, a tako i ozamazanu suknenu kapu.- Joso, kamo da sakrijemo Antonija? - upita otac.- Kamo da ga sakrijemo!? - začudi se Joso i protegnu dugi i mršavi vrat.- Da, sakrijte me; neću, da me žandari vode.- A što si ukrao? Ne šali se; ti bi volio umrijeti od gladi, negoli da i udicu komu ukradeš.- Sinko, nije Antonio ništa ukrao.- Branio sam se. Da nisam ja njega, bio bi on mene.- Što ti njega, on tebe, što bi bili?- Da, on bi mene ubio.- Ubio? - puhnu Joso kao zec i zavrti glavom.- Da, Alfreda, da on u mene ne skreše kuburu.- Ti si ga... ti si ubio?100