SVETSKA REVOLUCIJA

nalazili za to... Mi smo hteli da očuvamo svoju zemlju da ne upadne u strahovitu dramu savremenogčovečanstva... Obraćali smo se Knezu, obraćali smo se političkim i narodnim prvacima, obraćali smo seCrkvi, obraćali smo se građanima i vojnicima (ovi su mislili da to nije njihova dužnost), ali molba jeostala bez odziva, bez odjeka...''Ne samo što je molba ostala bez odziva i bez odjeka. Bilo je kudikamo gore i teže. Ljotić je gonjencelo vreme svoje političke delatnosti, kao i njegovi mnogi suborci. Njegov je rad sputavan od kratkovidihljudi, koji su bili mašice u rukama onih koji su želeli da se sve onako dogodi i s Jugoslavijom i s ostalimsvetom. Ljotić je proganjan na svakom koraku, njegova predavanja su planski ometana, njegovi su listovizabranjivani i publikacije konfiskovane, bio je hapšen nekoliko puta i mesecima je morao biti prikriven dane bi ponovo bio uhapšen. U isto vreme komunistička propaganda, vešto koristeći nedoraslost i slepilo''vodećih krugova'', neumorno je radila na tome da diskvalifikuje i sasvim lažno pretstavi Ljotićevudelatnost pred širokim slojevima, kako bi mu sprečila da dođe do srca narodnog, pošto bi u tom slučajubio onemogućen posao komunista i njihovih svesnih i nesvesnih pomagača. U tome je tragičnostpolitičkog slučaja D. Ljotića i za njegovu ličnost i za njegov narod...* * *Misao Ljotićeva je duboko, iskonski narodna. Po celokupnom shvatanju života i sveta on je bioveran izraz svojega naroda. Kao u narodnoj pesmi i kod najvećih duhovnih pretstavnika narodnih krozvekove, i u Ljotićevim jezgrovitim napisima izraženi su svi otkucaji srca narodnog, sva razmišljanja iosećanja naroda, stečena i nagomilana kroz stogodišnja iskustva. Nema pitanja koje se postavlja predsmrtnog čoveka na koje D. Ljotić, po bistrim i čistim duhovnim izvorima narodnim, nije dao odgovora.Međutim, D. Ljotić nije bio samo veliki srpski čovek. Ljotić je i veliki Jugoslovenin, Slovenin iEvropljanin. U jednom predavanju, posle pogibije Ljotićeve (23. aprila 1945. godine), hrvatski publicistaMilan Banić je, pored ostalog, rekao i sledeće: ''Ljotić je velik, jedan od najvećih Srba, upravo zato što jena Srbe postavljao najveće zahteve, što je od srpske političke klase tražio da po umu i po srcu bude p r v a,bolja od hrvatske i slovenačke klase. Ljotić je tek formalno pravoslavac i to dobar pravoslavac. Stvarno jeon hrišćanin, svestan činjenice da je crkveni raskol hrišćanske crkve delo grešnih ljudi, željnih vlasti iprevlasti. Zato je Dimitrije Ljotić jedan od najobjektivnijih pravoslavaca u odnosu prema katoličkoj crkvi igorljivi pobornik ponovnog ujedinjenja vaskolikog hrišćanstva u jednu jedinu hrišćansku crkvu,ujedinjenja u ovoj eri beloj rasi kao hleb nasušnog. Ljotić je bio barjaktar i spiritualizma i idealizma,kakvog Srpstvo u svojoj političkoj istoriji nije nikada pre videlo. Ali, jedno on je idealista, ne samojugoslovenske, nego i evropske politike. Objektivno pisana istorija naše epohe to će mu morati daprizna...''I zaista, kao što je Ljotićeva misao duboko narodska, ona je u isto vreme i evropska, opšteljudska.Problematiku svoga naroda on je posmatrao kroz prizmu opštih evropskih događaja, a svoj narod nijemogao da shvati srećnim bez sreće drugih naroda, bliskih i daljih. Mržnja prema drugim narodima njemuje bila sasvim strana, kao i mržnja prema živim stvorenjima uopšte. I stoga, ako bi misli D. Ljotića u ovojknjižici poslužile još slobodnim evropskim narodima i čovečanstvu, za koje je Ljotić imao tako mnogotople ljubavi, da ne dožive sudbinu njegove nesrećne zemlje, priređivači ovog dela smatrali bi ne samo dasu izvršili svoju čovečansku dužnost, već da su bar donekle i odužili svoj dug prema ovom velikomčoveku i hrišćaninu.7