U Novom Bečeju nema viška zaposlenih ... - Bečejski mozaik

12KULTURNI MOZAIKbroj 474. 2. oktobar 2009.INTERVJU: IVAN KOVAČUpućeni smo jedni nadrugeIVAN KOVAČ, reditelj i scenaristafilma „Tri cimerke“ koji je prošle nedeljepremijerno prikazan u Gradskompozorištu, u intervjuu za Bečejskimozaik kaže:- Očekivanja su se uglavnomostvarila, mada sam mislio da ćebiti malo intimnije, mislim na ambijentuopšte, ali super je i ovako kolektivno.Bilo je komentara i tokomfilma, ljudi su se nekako otvorenoizražavali, dobacivali, mada sam jaIvan Kovač i Žarka Svirčevimao ideju da će biti kamerno, intimno,tiho. Možda smo se prevarilišto smo film prikazali u velikoj sali,u razmatranju je bila i varijanta dase film prikaže u pozorišnom klubu,ali ovo već nije taj ambijent koji samja zamislio. Oko pedeset mesta,mrak, tišina, zvuk, slika i gledaoci,ambijent koji gledaocu stvara utisakda su oni akteri samog događaja,to je bila neka moja ideja.Da li si imao tremu pred premijerufilma?- Kako da ne, plašio sam setehničkih kikseva, ali u suštini samzadovoljan kako je sve ispalo.Otkuda ideja da obradiš bašovu temu?- Imam mnogo prijateljica u NovomSadu, imao sam prilike dostada se družim sa njima i upoznaosam taj način života. Na kraju krajeva,i ja sam student, živeo samtamo sa jednom cimerkom i to jeiskustvo iz prve ruke.Kakav je tvoj stav o ženama?- U svakom slučaju su različiteod nas muškaraca, u nekim oblastimasu se one više izveštile, u nekimmi muškarci. Što se tiče nekihprirodnih sklonosti, nisam siguranda postoji neka načelna razlika primarnogpotencijala. Uglavnom poštujemžene, čak sam najbolji prijateljbio sa svojim devojkama, dok jesa drugarima uvek postojala nekadistanca.Koja je poruka filma?- Jeste to nekako ironično s jednestrane gledano. Raskid veze jenešto što je poznato i momcima idevojkama. U ovoj priči od tri cimerkejedna se prosto našla realnou toj situaciji, dok su druge dve pokušaleda saosećaju sa njom, različitoreaguju, tokom večeri se onemenjaju. Zaključno je to da su onesvesne svih tih situacija, nekih svojihgluposti i slabosti, kao i slabostimuškaraca i njihovih gluposti i mana,ali na kraju prosto upućeni smojedni na druge, da ne kažem, sudbinaje muškaraca da budu sa ženamai obrnuto.Kakva je bila saradnja sa akterkamafilma?- Super, uspele su da realizujuideju koju sam imao u glavi. Bilo jeinteresantno kad smo krenuli sasnimanjem, nisam imao mnogoiskustva sa ovakvim filmovima, jersu prethodni filmovi bili nemi. Ovoje bio novi korak, zvučni film, i htelismo da snimamo u potpunoj tišini,međutim, ta ideja je pravila neprirodnuatmosferu, tako da smo moralida napravimo neki kompromisizmeđu kvaliteta izvedbe i vremenakoje smo imali na raspolaganju, pasmo iz druge prostorije pustili tihumuziku i isprobavali nekoliko puta.To nam je malo zakomplikovalostvari, jer smo zvuk i glasove moralinaknadno da „zalepimo“ i sinhronizujemo.Baviš se pisanjem, snimio sikratki film koji je pre nekolikogodina ušao u uži izbor nafilmskom festivalu mladih uNovom Sadu, prošle godineje u bečejskom pozorištu bilapremijera predstave „Peć“po tvom dramskom tekstu, asada si snimio film malo drugačijeforme. Da li je to nekotraganje za samim sobom ilije u pitanju nešto drugo?- Ona osnovna linija je pisanje,a velik sam zaljubljenik u filmove ičini mi se da dosta poznajem tu tematikui onda je najnormalniji korakod nekog pasivnog do konzumentskog,stvaralačkog odnosa, da daškosti i meso. To je super, taj redosledstvaranja. Od neke inicijalneideje prođe period inkubacije u glavi,onda se to baci na papir, pa sezatim dogovara, organizuju glumci,traga se gde da se snima i tako dalje,to je neverovatno komplikovano,ali kad si svestan tih koraka kojesi napravio i koraka koje još trebada napraviš i onda taj finiš, zaključnosa projekcijom, to jest premijerom,onda sagledaš sve te etape uradu i to je veoma značajno za čoveka.Nije to isto kao kad pišeš, ovdeje stvar dogovora, vremena i strpljenjado tog finiša.To je prvi srednjemetražnifilm u Bečeju, ima li sluha zatakve stvari u ovoj sredini?- Da, to je neka kategorija odtrideset minuta do sat i desetak minuta,mada ja nisam razmišljao otome da li će u tu kategoriju daupadne. Pravio sam nekoliko intermecajer sam hteo da stavim akcenatna intimu. Baš ka tome su bileusmerene i kritike koje sam dobio,jer smatraju da sam time odugovlačiofilm, ali to je bila neka moja idejai zbog njihovog trajanja ceo filmje po dužini spao u kategoriju srednjemetražnogfilma. Na drugi deopitanja nemam odgovor jer nisam utom pravcu išao. Imam dobru saradnjusa drugarima iz ’Filadendronprodukcije’, do sada je ona mahombila na tehničkom nivou, ali se dogovaramou vezi nekog projekta.To bi bilo moćno zato što oni imajulogistiku, popriličan broj potencijalnihstatista i nekoliko sasvim talentovanihglumaca. Mogli bismo neštofino da uradimo, baš neki bečejskiproizvod. Kad budemo imalikonkretan projekat na papiru, pokušaćemoda nađemo podršku i odlokalne zajednice. Inače kod ljudi izpozorišta sam naišao na podršku iizašli su mi u susret što se tiče prostora.LJ.M.U Bečeju ima talentovanihmladih ljudiŽarka Svirčev, profesoricasrpskog jezika i književnosti, jednaje od glumica u filmu i kaže daje ovo i za nju i za ostale akterkebilo prvo glumačko iskustvo. Otome kakvi su njeni prvi utisci nakonpremijere kaže:- Uglavnom sam zadovoljna,reakcije publike su mahom bilepozitivne i ispunile su neka mojaočekivanja.Kakvi su utisci sa snimanjafilma?- Bilo je dinamično i za menenovina. Lepo smo sarađivali iimale smo dovoljno prostora dasame osmišljavamo situaciju, takoda je bilo i vrlo kreativno.Da li si se pronašla u temifilma?- Priča jeste univerzalna, alija imam totalno drugačije iskustvoi reakcije mojih prijateljica naFOTO: LJ.M.takvu situaciju su drugačije, takoda mi je na tom planu bilo zanimljivo.Nije bilo identifikacije ni salikom, ni sa jednom od tih devojakau filmu. Nadam se da sam uspelada se transformišem u likkoji je trebalo da odigram.Kakvo je tvoje mišljenje opokušajima stvaranja filmovau Bečeju, ima li mestaza tako nešto u ovojsredini?- U Bečeju ima mnogo talentovanihmladih ljudi, mnogo idejai inicijativa, ali samostalno uumetnosti je vrlo teško nešto uraditi.Neophodno je da postoji podrškai od okolne zajednice i dase možda bolje osmisli neka podrškaza duži vremenski period,pa da ljudi mogu da rade i realizujusvoje ideje.LJ.M.Jovan DžakulinNAKON Drugog svetskog rata iporatne nemaštine, u novim društveno-političkimokolnostima, Bečejui opštini Bečej biće potrebno dostavremena da krene putemoporavka i prosperiteta.Preokret se desio sedamdesetihgodina prošlog veka, kada su niklebrojne fabrike, a vredi ih pomenuti:fabrika za doradu semena,fabrika stočne hrane, fabrički kompleksi„Sojaprotein“, „Karbodioksid“,fabrika obuće „Nova moda“,„Fasadna opeka“, pogoni „Fadipa“,pogoni „Flore“ sa hladnjačom i fabrikasušenog povrća „Bag“, u BačkomGradištu. To je bio period izgradnjei asfaltiranja većine putevakoji su našu opštinu povezali saNovim Bečejom, Srbobranom, BačkomTopolom i Žabljem. Pored ovoga,izgrađena je bar polovina stambenogfonda u društvenoj svojini.Ovakav nagli razvoj doveo jeopštinu Bečej na peto mesto u Vojvodinipo ekonomskoj razvijenosti!A predsednik opštine Bečej,baš u to vreme, od 1973. do 1979.godine, bio je Jovan Džakulin.Rođen je u Bečeju, 1926. godine,kao sin Georgija i Ružice, rođeneGlavaški, oboje zemljoradnika.Bio je jedino muško dete, pored trijusestara, Julijane, Sofije i Jovanke.Posle završene gimnazije, nakonDrugog svetskog rata, u Beogradustudira veterinu i diplomira 1953.godine. Očito vezan za mesto rođenja,vraća se u Bečej i zapošljavase u Veterinarskoj stanici, kao terenskiveterinar. Zahvaljujući znanjui iskustvu koje je stekao tokomgodina, postao je veterinarski inspektor,a zatim i načelnik inspektorskihposlova u Skupštini opštineBečej. Sa ovog položaja i postajepredsednik bečejske opštine, da bido penzionisanja, 1986. godine, biozamenik generalnog direktoraPIK-a „Bečej“.Tokom svog „gradonačelnikovanja“je, kako kažu, bio timskiigrač. Umeo je da u radnoj nedelji usvojoj kancelariji po nekoliko putaokuplja direktore javnih i privrednihpreduzeća, i da ih upita: „Šta danas,30. juna 1975. godine, možeda se uradi za Bečej?“ Dan ili dvakasnije, ponovo bi ih pozivao i postavljaoisto pitanje. Bio je, u svakomsmislu, osvedočeni lokal-patriota.Jovana Džakulina nije interesovaosamo privredni, već i kulturni isportski život grada kojim je upravljao,pa je i u ove oblasti dosta ulagano.Sam je bio jedan od inicijatoraadaptacije zgrade Gradskogpozorišta, koje je baš tih godina dobilosadašnji izgled. U znak zahvalnosti,iz ove kuće je dobio trajnu13.Jovan Džakulin(„zlatnu“) karticu za sve predstave ipriredbe koje su se odvijale u Bečeju.Ovaj bivši aktivni fudbaler i hokejaškigolman posvećivao je pažnjui sportu i sportskim manifestacijama,pa je, između ostalog,inicirao i održavanje Jugoslovenskihmoto-trka ulicama Bečeja.Za svoj rad dodeljena su mu izaslužena priznanja, pa je odlikovanOrdenom za rad i „nagradom 8.oktobar“.Kad je to bilo potrebno bio je,kažu, pomalo drčan, samo da bi stigaodo konkretnog i praktičnogostvarenja postavljenih ciljeva. Bezsumnje, zajedno sa saradnicima,iskoristio je povoljne prilike u državitih sedamdesetih godina i uradiomnogo za sam grad i opštinu Bečej.Uspeh ga nije poneo. Bio je komunikativan,pristupačan i pomagaoje svakog, držeći se date reči.Sa porodicom, ženom Nadeždom isinom Sinišom, živeo je skromno, udvosobnom društvenom stanu.Umro je 2003. godine.O svom saradniku Jovanu Džakulinus poštovanjem govori i JanošIleš, tadašnji predsednik Izvršnogveća Skupštine opštine Bečej:„Predsednik Jovan Džakulin je bioradan, dobar i pristupačan. Bio jeprecizan, na poslu tačan i zahtevaoje to od svojih saradnika. Bio jeotvoren i uvek spreman za dogovor.Učestvovao je u radu Izvršnog većaSkupštine opštine i doprinosio svojimautoritetom da Skupština doneteodluke efikasno razmatra. Ako tonije išlo, zvao bi članove Izvršnogveća, ostale saradnike, i, po potrebi,direktore preduzeća na konsultacijei usaglašavanje stavova. Svojomdoslednošću u stavovima,doprineo je da se dođe do najboljegrešenja u Skupštini opštine. Odsvojih saradnika tražio je iskrenost– nije voleo okolišanje, nego je tražiopravi odgovor.“ Dušan Opinćal