Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija 1915-1924. godine ...

Mile BjelajacMit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija1915-1924. godine. Poreklo, recepcija,trajanjeUoči stvaranja jugoslovenske države i tokom celog njenogtrajanja, pa i danas, kada se legitimišu nove države -naslednice Jugoslavije, nastao je i trajao mit o prodaji ilitrgovini Dalmacijom, hrvatskim i slovenačkim nacionalnimteritorijama od strane Srbije, a kasnije od beogradskogrežima. U pitanju su bile teritorije nekadašnjeg austrijskogdela Dvojne Monarhije (Dalmacija, Istra i ostrva, Koruška,Slovenačko primorje sa Trstom i delovima Furlanije iJulijske krajine). Na te etnički mešovite teritorije, gde jeslovenski živalj predstavljao većinu na širem prostoru, Italijaje bila postavila svoje istorijsko pravo kao naslednicaMletačke Republike, kao i pravo da zadobije strateškugranicu prema slovenskom susedu. Iste je okupirala tokomnovembra 1918. godine.Prema onima koji stvorili mit o prodaji ili trgovini, gubitakteritorija nastanjenih hrvatskom i slovenačkom populacijomnastao je iz nebrige srpskih vlastodržaca zato što nisu bili upitanju krajevi naseljeni srpskim stanovništvom. On jesvakako nastao kao produkt političke borbe u kojoj se nisubirala sredstva. Njegova politička upotreba imala je svrhuizazivanja podozrenja i sumnje između dva najmnogobrojnijanaroda u Jugoslaviji - srpskog i hrvatskog, a saciljevima slabljenja njihove solidarnosti i osporavanja smisla

114Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)zajedničke države. Njegovoj recepciji pogodovala su redukovanopoimanje kompleksne političke stvarnosti prošlogvremena, ali i politička opredeljenja građana i naučnika utoku decenija trajanja jugoslovenske države, pa i, kako smonaveli, posle njenog istorijskog nestanka. Redukovanomshvatanju kompleksne stvarnosti, kada su jugoslovenskaistoriografija ili pojedine nacionalne istoriografije u pitanju,pored ideološkog razloga svoj doprinos je dalo nerazumevanjemeđusobne uslovljenosti diplomatskog i vojnogfaktora. Zbog toga, upravo na osnovu svestranog istraživanjate međuzavisnosti, kao i drugih elemenata ondašnjestvarnosti, nudimo sliku koja osporava utemeljenost pomenutogmita i daje ga u odrazu njegove istorijske funkcije.Usputno, interesantno je da sličan mit nije nikada stvorenposle Drugoga svetskog rata po pitanju dela Primorske iTrsta.1. Poreklo, nosioci, recepcija mitaItalija, koja je sve preduzimala da omete stvaranje i konsolidovanjenove jugoslovenske države, omogućila je frankovcima-oficirimada obilaze zarobljeničke logore nanjenom teritoriju i šire antisrpsku propagandu. Već 1918.ta propaganda kao svoju sastavnicu imala je lažnu tvrdnjuda je Srbija potpisala Londonski ugovor 1 i da je njena vladatražila da se iz ropstva oslobađaju samo Srbi. Pritom jeposebno aktivan Stevo Dujić, frankovac, potpukovnik bivšeK.u.K. vojske, mada je, kao i Slavko Kvaternik ili GustavPerčec, u martu 1919. primljen u novu jugoslovensku voj-1 O odnosu Srbije prema tom ugovoru i naporima da se on dezavuiše up.:M. Marjanović, Londonski ugovor iz 1915. godine. Prilog povijesti borbeza Jadran 1914-1917. godine, Zagreb, 1960.

Mile Bjelajac 115sku, koju uskoro napušta i u inostranstvu nastavlja agitacijuprotiv nove države. Kada su Italijani krajem 1919. izdvojiliiz logora Hrvate i smestili ih u Monte Casino, 13. decembrameđu njih dolaze frankovci, koji su za put dobili italijanskeobjave, uveravajući ih da u Hrvatskoj vlada teror i da sehapse svi činovnici i oficiri, ponavljajući i tezu da je Srbijapotpisala Londonski ugovor. 2Krajem proleća 1937. beležimo ponovno korišćenje mita oprodaji Dalmacije u politizaciji javnog mnenja: u Zagrebuse rasturaju zabranjeni leci Hrvatsko pitanje i Londonskiugovor, a u Sarajevu don Aleksandar Zoričić, sveštenik iprofesor Senjske gimnazije koristi torbara za širenje vesti oprodaji Istre, ostrva i Zadra, pa i Šibenika Italiji.I simpatizeri i ideolozi Komunističke partije Jugoslavije (KPJ)su prije, a naročito posle 1945. rado prihvaćali mit oprodaji teritorija kako bi delegitimisali predhodni sistem ipoduprli vlastiti revolucionarni legitimitet. 3 Slične tezeponavljaju i neki tadašnji istoričari, 4 a kasnije i FranjoTuđman u svojoj doktorskoj disertaciji, kojemu je ponešto iAnte Trumbić kriv:/On/ očito bijaše spreman i na žrtvovanje hrvatskih interesa, ai inače nije bio dorastao situaciji: nije imao dovoljno iskustva u2 Up. Izveštaj komandanta 4. armijske oblasti Vrhovnoj komandi 12.januara 1920. u: M. Bjelajac, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/SHS/ 1918-1921. godine, Beograd, 1988, 240. Up. i: isti, Prikaz knjige I.Deaka, Beyond Nationalism. A Social and Political History of the HabsburgOfficer Corps, 1848-1918, New York – Oxford, 1990, Vojnoistorijskiglasnik, br. 1-2, Beograd, 1994, 427.3 Up., npr., J. Smodlaka, O razgraničenju Jugoslavije s Italijom, NovaJugoslavija, Beograd, 1944., 29, i B. Ziherl, Tri trula stuba stare Jugoslavije,u: Članci i rasprave, Beograd, 1948, 42.4 Npr. F. Čulinović, Jugoslavija između dva rata, knj. 1, Zagreb, 1961, 302.

116Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)diplomatskim poslovima i međudržavnim odnosima da bi mogaoznati o kakvim se sve igrama radi. 5Više od šezdeset godina od događaja, a prema scenarijuTV-serije Velo misto, dvojica glumaca (Slobodan Aligrudić,major, i Boris Dvornik, brico) čak vode, dva dana poslepotpisivanja Rapalskog ugovora, uzbuđeni dijalog o tome:brico je mišljenja da je sramota pustiti tolike teritorije bez"anjci metka" i da je "jema pravo stari šjor Trumbić ća nijetija potpisat te šporkarije." 6 A i jedan noviji film takođereprodukuje isti oblik svesti: istoričar Jure Krišto, pisacscenarija za film Jakova Sedlara Hrvatsko 20. stoljeće,prihvata verziju o trgovini teritorijama. 7Uz to, u udžbenicima za osnovne i srednje škole u Hrvatskojneprekidno se sugerisalo kako je Kraljevina SHS uložilamalo volje da se izbori za etnički pravednije razgraničenjesa Italijom. 85Hrvatska u monarhističkoj Jugoslaviji 1918-1941. godine, knj. 1 (1918-1928), Zagreb, 1993, 305-313.6 Prema: M. Bjelajac, Stara Jugoslavija i trgovina Dalmacijom, feljton,Nedjeljna Dalmacija, Split, 17. srpnja 1988, 16.7 Hrvatsko 20. st., Časopis za suvremenu povijest (ČSP), br. 3 (28),Zagreb, 1996, 446.8 Up., npr., T. Čubelić i D. Pavličević, Povijest 2, udžbenik za srednješkole, Zagreb, 1976, 65-66, D. Bilandžić, I. Jelić i R. Vukadinović, Narodi uprostoru i vremenu, udžbenik povijesti za 8. razred osnovne škole,Zagreb, 1977, 22-23, te I. Vujčić, Povijest. Hrvatska i svijet 2, udžbenik za2. razred četvorogodišnjih strukovnih škola, Zagreb, 1997, 135, i Hrvatskapovijest, udžbenik za industrijske i obrtničke škole, 3. izd., Zagreb, 1998,153.

Mile Bjelajac 1172. Vojska kao mogući oslonac u političkoj borbiza nacionalne teritorijeU vreme kada je vojna sila bila dominantan činilac u međunarodnimodnosima, Kraljevina SHS nije imala adekvatnevojne snage kojima bi poduprla politička nastojanja urazgraničenju sa Kraljevinom Italijom. Prema jednoj silikoja je, sa kopnenom vojskom od 4,500.000 i mornaricomod 122.000 oficira i vojnika u novembru 1918. godine,tada držala u proseku 20-30 divizija prema svom istočnomsusedu, od Albanije do Koruške, stajala je jedva naoružana,ratom iznurena srpska vojska i dvadesetak hiljada vojnikapod komandom narodnih vijeća i bez pravih komunikacija uzaleđu fronta. Prema moćnoj italijanskoj floti nije stajao nijedan jugoslovenski brod, a protiv dve srpske eskadrile,često bez goriva, stajale su 84 italijanske eskadrile i 500hidroaviona. Prema italijanskoj ratnoj industriji u punomzamahu stajale su, pak, razrušene fabrike kragujevačkihzavoda, sporadična slagališta austrougarske opreme ibritansko-francuska pomoć za 150.000 vojnika, i to premakonvenciji iz leta 1918, a čija važnost je isticala septembra1919. godine, nakon čega je i prestala uprkos jugoslovenskimtraženjima da se nastavi i poveća za 250.000vojnika. I, na kraju, ako je Italija imala samo jedan front,malobrojne jugoslovenske snage morale su da posedajudemarkacione linije na svim stranama osim prema Grčkoj.Te demarkacione linije su često prerastale u prave frontove.Pa ipak, postojala je odlučnost da se svako dalje nadiranjeItalijana preko postojeće demarkacione linije energičnozaustavi (da se položaji brane odsudno), o čemu svedočepotezi za odbranu Boke Kotorske i Splita te cele demarkacionelinije.

118Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)Slabost Vojske SHS nije bila tajna. O tome su izveštavalibritanski 9 i francuski atašei i poslanici, 10 kao i talijanski oficiri.11 Uz to, Kraljevina SHS nije mogla računati na podrškuratnih saveznika: Britanija je podržavala Italiju, a njeni vojnipredstavnici su usko sarađivali protiv interesa KraljevineSHS (npr. u Albaniji); 12 Francuska je vrlo brzo, već udecembru, demobilisala gro svoje ratne armije 13 i popuštalaje zahtevima Italije želeći da je pridobije za politiku štostrožijeg ograničavanja Nemačke; 14 trupe SjedinjenihAmeričkih Država (SAD) su se po primirju, pak, vrlo brzovraćale u domovinu, ostajući samo simbolično prisutne napojedinim tačkama.Pošto nije bilo adekvatne savezničke sile koja bi poduprlajugoslovenske zahteve (postojala je jedino mogućnostekonomskog pritiska SAD-a), a vlastitim snagama se nijemoglo upustiti u konfrontaciju sa izgledom na uspeh, Italijaje sama određivala meru vlastitog interesa, usklađujućisvoje unutrašnje i vanjske aktuelne i buduće potrebe. Tamera uključivala je dobijanja mostobrana i strateških9 Up., npr., Public Record Office, London, Foreign Office, 371, 8910/ 8751,169 i 185, te Ž. Avramovski, Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, knj. 1 (1921-1930), Beograd, 1986, 93 i 106, i M. Bjelajac, Vojska Kraljevine SHS...,n.d., 118-119.10 Up. M. Bjelajac, Vojska Kraljevine SHS..., n.d., 70 i 119.11 Up. isto, 119.12 Up. isto, 121, 194-195 i 199.13 Up., npr., J. Bernachot, Les Armes francaises en Orient. Apres l'armistricede 1918, Paris, 1970, 392-394, A. F. Paoli, L'Armee Francaise de1919 a 1939. Le reconversion, 1, i La phase de fermete (1919-1924), 2, t.3, Paris, 1975, te M. Bjelajac, Vojska Kraljevine SHS..., n.d., 294-296.14 Up., npr., V. Vinaver, Jugoslavija i Francuska između dva svetska rata(Da li je Jugoslavija bila francuski satelit?), Beograd, 1985, 12, i V. B.Savić, Vojvoda Živojin Mišić. Spomenica, Valjevo, 1989, 373-374 i 376.

Mile Bjelajac 119granica na Balkanu za vođenje buduće politike, 15 zaštituitalijanske nacionalnosti u pojedinim krajevima, kao i dugprema vlastitom javnom mnenju, koje je dugogodišnjapropaganda pripremila da svako eventualno odstupanjedoživi kao nacionalnu izdaju. 16 Mera vlastitog interesauključivala je i procenu koliko se ekonomski, ali i iz drugihrazloga isplati u nedogled produžavati granični spor saKraljevinom SHS.Otvoreno pitanje granica prema Italiji i dalje produžavanjestanja neizvesnosti još više su iscrpljivali jugoslovenskustranu. Ona su uključivala odlaganje početka pomorskog itrgovačkog saobraćaja, nesmetano korišćenje jadranskihluka i prestrojavanje ratom iscrpljene zemlje na mirnodopskikolosek. Njihova rešenja za Kraljevinu SHS značilasu i prestanak ili slabljenje subverzivne delatnosti Albanije,Bugarske i Mađarske, koje je Italija podstrekavala, kao iunutrašnjih snaga, koje je ona u istom cilju angažovala,prvenstveno upotrebom velikih materijalnih sredstava. Azaključivanje tih pitanja značilo je i puštanje iz ropstva90.000 Jugoslavena.Ipak, svest o značaju vojnog faktora nije bila jednakoprisutna kod svih političara, pa i ni u javnom mnenju. Takoje Nikola Pašić, na sednici Delegacije Kraljevine SHS uParizu 23. januara 1920. godine, kada se razmatrao savezničkiultimatum o tim pitanjima, izjavio:Kad bih ja ovde znao, kakvo je tačno stanje naše vojske umoralnom i materijalnom pogledu, kakva je politička situacija15 Up. M. Bjelajac, Prvo razgraničenje talijanske i jugoslavenske države usvjetlu vojnog faktora (1918-1920), u: Trst 1941-1947. godine, Koper,1988, 29-37.16 Up. C. Sforza, Braća a neprijatelji (problemi poslijeratne Evrope), Split,1933, 156-157.

120Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)/.../, ja bih mogao da dam vladi svoje mišljenje. Ovako samovlada može da reši dokle se može apelovati na zemlju, navojsku, na javnost itd. i dokle se može odupirati Italiji. 17A major Marinković, koji je u Delegaciji... zamenio Pašića,pismeno je 24. januara referisao na sastanku da je momenatodlučujući, ali da se rat ne može prihvatiti. 18 Sličnogmišljenja o prihvaćanju, odnosno neprihvaćanju rata sItalijom kao vida rešavanja sukoba bio je i general PetarPešić, 19 kao i vojvoda Mišić, načelnik Štaba Vrhovne komande,koji je smatrao da je upotreba vojske kao rešavajućegsredstva u sporu s Italijom bez izgleda. 203. Trumbićeva delatnostTrumbić, i prema našem uvidu, nije, ulazeći u međunarodnupolitiku kao političar visokog ranga, posedovao neophodnadržavnička znanja koja se stiču školovanjem ilidugogodišnjim obavljanjem funkcija, pa je teško razumevaoneke opšte važeće, pa i strateške principe, a posebnoodnos tzv. velikih sila prema malim državama. 21 Nije, stoga,razumevao ni strateški značaj povezanosti pitanja Albanije,Dalmacije i Jadranskog mora u konfrontaciji Kraljevine SHSsa spomenutim italijanskim planovima za budućnost. 2217 Prema: B. Hrabak i B. Krizman, Zapisnici sa sednica Delegacije KraljevineSHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920. godine,Beograd, 1960, 248.18Up. isto, 251.19 Prema: V. B. Savić, Vojvoda Ž. Mišić. Spomenica, n.d., 378 i 401.20 Prema navodima iz dnevnika V. Spinčića, u: B. Krizman, Italija u politicikralja Aleksandra i kneza Pavla (1918 -1941), ČSP, 1, Zagreb, 1975, 34.21 Up. M. Bjelajac, Vojni činioci kao dio okolnosti u vrijeme ministrovanjadr. A. Trumbića 1918-1920. godine, u: Život i djelo A. Trumbića, zbornikradova, Zagreb, 1991, 105-116.22Radovi istoričara Ferde Šišića iz 1920. godine (Dokumenti o postankuKraljevine SHS 1914-1919. godine i Jadransko pitanje), kao i dostupnost

Mile Bjelajac 121Primer Trumbićevog neshvatanja svih aspekata vojnogfaktora su rasprave vođene o tzv. neutralizaciji Jadrana idemilitarizaciji suve granice krajem 1919. i u januaru 1920.godine. Zalažući se za neutralizaciju (demilitarizaciju) Jadrana,u dubokom uverenju da time brani suverenitet KraljevineSHS, nije shvatio, uprkos upozorenjima, da sugarancije Lige naroda papirnate, da Italiju ne bi ništasprečavalo da gradi luke i postrojenja na istočnoj izapadnoj obali Jadrana te da, u određenim okolnostima,svojom flotom nesmetano koristi celokupni Jadran.Upozoravali su ga da je odustajanje od zahteva za flotom ineutralizacija obale opasnost za nacionalnu nezavisnost i dase s kopnenom vojskom još i može na brzinu improvizovati,ali ne i sa flotom. Italijani bi, po jugoslavenskim vojnimekspertima, u svakom trenutku mogli pomoći svoj kopneninapad flotom, pa se, npr., major Marinković zalagao da sene pristane na dodelu brodova manje tonaže, i to za tzv.policijsku službu, kako je bilo presuđeno od Saveznika 9.decembra 1919. godine. 23 Odluka Saveznika je upravo bilasaglasna Trumbićevim gledištima na sednici Delegacije...27. maja 1919. godine, kada je admiral Šušteršič ponoviopredstavku o traženju ratne flote. Tada je na TrumbićevoTrumbićevih papira, vremenski nastalih pre dostupnosti državnih dokumenatai arhiva drugih savremenika, otvorili su mogućnost da reinterpretacijaostane na Trumbićevim ondašnjim gledištima, tj. njegovom prosuđivanjutzv. srpskog faktora (usp., npr., I. Petrinović, A. Trumbić. Političkashvaćanja i djelovanje, Zagreb, 1986, 196-202). Takav pristup tom delujugoslovenske istorije jedan autor će nazvati sindromom Milade Paulove(up. Đ. Stanković, Tradicionalističko tumačenje A. Trumbića, Naše teme,br. 11, Zagreb, 1987, i Iskušenja jugoslovenske istoriografije, Beograd,1988, 209-222).23 Trumbićeva ideja o neutralizaciji Jadrana u vreme mira i rata prvi put jeu četiri tačke iznesena 29. januara 1919. godine, sa čime se, kaonužnošću, tada saglasio i Josip Smodlaka (up. B. Hrabak i B. Krizman,Zapisnici..., n.d., 38-39).

122Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)osporavanje potrebe za ratnom flotom reagirao generalPešić, upozoravajući kako admiral Šušteršić ima rešenjeVlade Kraljevine SHS kojim ona naređuje da se flota traži. 24Ipak, Trumbić je kao državnik, bez obzira na upućeneprimjedbe nekim njegovim predlozima, bio lojalan borac zavitalne interese novostvorene države, a njegovo držanjesamo je nastavak principa kojih se pridržavao tokomPrvoga svetskog rata:/On/ je umeo da shvati da je oslobođenje od germanstva isuprotstavljanje italijanskim pretenzijama /.../ daleko značajnijeod preganjanja o unutrašnjem uređenju nove države/.../. Požrtvovano je branio interese hrvatskog građanstva, ali/.../ samo u okviru jugoslovenske države /.../ /i/ nikako izvannje, u okviru Austro-Ugarske ili u obliku nezavisne hrvatskedržave. 254. Odnos opozicije prema vladinim nastojanjimapo pitanju granicaStankovićevo mišljenje "da se na optuženičku klupu nemože staviti ni A. Trumbić, a ni N. Pašić, koji su potpisivalimeđunarodne ugovore procjenjujući vlastite snage i podneposrednom pretnjom bivših saveznika," 26 poklapa se sajednim, po našem sudu, objektivnim viđenjem Jove Banjanina,objavljenim u Slobodnim novinama nekoliko dana popotpisu Rapalskog ugovora, koji je tačno uočio da su najugoslovensku otpornu snagu nepovoljno uticale i unutrašnjeprilike, prvenstveno neprincipjelne stranačke borbe:/Ipak/, glavni uzrok našeg poraza leži izvan nas, u neobičnoteškom međunarodnom položaju. Napušteni od velikih savez-24 Up. isto, 133.25 Đ. Stanković, n.d., 216.26 Isto, 218.

Mile Bjelajac 123nika /.../, /m/i imamo pravo i dužnost da protestujemo protivovog međunarodnog nasilja /.../. Ali nemamo pravo da dovodimou sumnju patriotizam ljudi, /npr. A. Trumbića/, kojima jezla kob namijenila bolnu dužnost da stave svoj potpis na onajstrašni ugovor. 27I sam je Trumbić nekoliko dana kasnije, 5. decembra 1920.godine, a pred odbornicima i uglednicima Splita u kazalištuizjavio kako je znao da će Rapalski ugovor izazvati bolan itežak utisak u celom narodu:Ja /.../ ne govorim osjećajima, nego razumu naroda. Svršenesu sve naše granice! 28Osnovno njegovo viđenje se sastojalo u tome da se nijemoglo postići više jer su na putu stajale Italija, odnosnoaspiracije jedne iz reda velikih sila. Podsetio je da je Italijana raspolaganju imala Londonski pakt (podržan od Britanijei Francuske), ali i faktičku okupaciju određenih teritorija, ana osnovu ovlašćenja iz Ugovora o primirju. Analizirajućišta bi značila neizvesnost i otvorenost tog pitanja ne samosa stanovišta međunarodnih prilika podvukao je značajokončanja pitanja sa stanovišta blokiranja onih snaga uKraljevini SHS koje se nisu mirile sa stvaranjem zajedničkedržave, a koje su izvlačile koristi od Italije i koje bi moglejoš više zloupotrebljavati prilike. Nabrajajući, pak, koristi iuspehe koji su rezultat pregovora u Rapalu, posebno jenaglasio skidanje bilo kakvih ograničenja jugoslavenskojsuverenosti na moru i obali, uključivo i posebno prava naodbranu i ratnu flotu (prihvatio je, dakle, i kao svoj uspjeh27 Prema: Novo doba, Split, 27. studenoga 1920. godine, koje je preneločlanak iz Slobodnih novina.28 O rješenju jadranskog pitanja, Novo Doba, Split, 6. prosinca 1920.godine.

124Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)nešto protiv čega je u raspravama unutar Delegacije...dugo istrajavao):Naše more i kopno slobodno je od bilo kakve internacionalneobaveze i prema Italiji i prema svakome osim onih obaveza/.../ koje po međunarodnom pravu postoje za sve države. 29Korektnost Trumbića prema članovima Delegacije... i predjavnošću ogleda se i u odavanju priznanja Srbiji:Italija je jedan jaki personalitet nacionalni i kulturni u međunarodnomživotu, dok je naš narod jedna nova pojava. On seistakao samo svojom mladom energijom, a naročito se istaklaSrbija svojim heroizmom, svojom savršenom vjernošću premasaveznicima i svojim neobuzdanom čežnjom za slobodom. 30Pred prve parlamentarne izbore deo opozicionih snaga jedo krajnjih granica koristio blagodati neodgovornosti zadržavne poslove, plasirajući demagoške parole protiv određenihličnosti i vladajućih stranaka te mistifikujući negativneaspekte Rapalskog ugovora, zaboravljajući kako suupravo svojim delovanjem u prve dve godine zajedničkedržave činili sve da se njen položaj što više kompromitujena Mirovnoj konferenciji i u drugima pregovorima. Prećutkivalisu pritom obraćanje na Sonnina da izvrši pritisak naSrbiju da povuče okupatorske trupe iz Hrvatske početkom1919. te kako su podgovarali obveznike da se ne odazivajuvojnim vlastima i posledično podržavali dezertiranje njihovihpristalica iz jedinica koje su upućivane na front premaDalmaciji i Rijeci, sabotirajući i protestne zborove u veziitalijanskom akcijom prema Dalmaciji i Rijeci. 3129 Isto.30 Isto.31 Posebno o delatnosti, npr., Stjepana Radića i Pokrajinkse vlade zaDalmaciju up. u: J. J. Sadkovich, Italian Support for Croatian Separatism1927-1937, New York – London, 1987, 3-4, i M. Bjelajac, VojskaKraljevine SHS..., n.d., 239-249 i 333-334.

Mile Bjelajac 125Trumbiću, kao i poziciji čitave Delegacije... na pregovorimasigurno nije išla u prilog kampanja protiv njega lično i protivsvega onoga što se odnosilo na čvršći stav prema Italiji. ARadničke novine, organ KPJ-u, nepuna dva meseca predodlučujuće pregovore u Rapalu, ministra inostranih delasmatraju samo jednim neuspešnim predratnim splitskimadvokatom, kome, kao pridodatku Klemansoa, poručuju:Vreme je gospodo da se maknete. Niste za istoriju. Ni školskiudžbenici vas neće zabeležiti. G.Trumbiću mi vas sažaljavamo/.../. Ko vam je savetovao, da se igrate ministra inostranih delakad su i Kavuri kepeci prema Čičerinu. 32Imajući drugu viziju međunarodnih okolnosti (predstojećasvetska revolucija), KPJ-u stalno brine brigu da se ne spremikakva vojna akcija protiv Sovjetske Rusije. Zbog toga sepozivanje obveznika zbog ratnog stanja na albanskojgranici (iza kojega je stajala Italija) u predvečerje nastavkapregovora u Rapalu oštro napada, osuđuje se mogućakonfrontacija sa susednim državama i naslućuje pripremarata protiv Rusije. 33 Radničke novine tih dana šire i lažnevesti (Traže našu krv) kako je regent Aleksandar prihvatiozahtev francuskog poslanika Fonteneya da pošalje protivRusije, zajedno sa Rumunima, 100.000 vojnika. Tokom leta1920. vodila se stalna kampanja protiv rata od strane KPJ-u,sa oštrim kritikama na bilo koje vladine poteze kojima su sehtele da dopune odbrambene pripreme. Krenula je i akcijapod parolom Dole rat!, a kroz održavanje antiratnih zborova,o čemu su izveštavale stranačke, npr. Radničke novine. 3432 Trumbić, jugoslovenski ministar inostranih dela, Radničke novine, br.225, 21. septembra 1920. godine.33 Up. Mobilizacija, na i.m., br. 223, 18. septembra 1920. godine.34 Up. br. 168-169, 174-177, 179-180, 183, 186, 191 i 195, juli-avgust1920. godine (zborovi su održani u Beogradu, Brodu na Savi, Jajcu,

126Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)I svako prebacivanje trupa na demarkaciju prema Italiji bilo jeoštro napadano, kao i svako pozivanje na tzv. Dvomesečnuvežbu (što je bio vid aktiviranja u Vojsci Kraljevine SHS).Opozicija, bez sluha za tadašnje stvarne nacionalne interese,činila je svojim postupcima utisak na strani da je zemljanespremna za čvršće opiranje prema pritiscima izvana i da ćemorati da popušta. Na jednostranost u delovanju opozicijeupozoravaju, npr., u tom sklopu apel i reči Milenka Vesnića,predsednika Vlade pred poslanicima, a u debati o nemirimapovodom tzv. žigosanja stoke:Ja vas pitam, kako možete zahtevati /.../, kada naši međunarodniposlovi nisu završeni, da mi /.../ isprežemo, tako reći utoku matice naša kola /.../. Budite pravedni, gospodo /.../,budite onoliko patriote koliko svaki od nas treba da bude. 35SažetakUoči stvaranja jugoslovenske države i tokom celog njenog trajanja, pai danas, kada se legitimišu nove države - naslednice Jugoslavije, nastaoje i trajao mit o prodaji ili trgovini Dalmacijom, hrvatskim i slovenačkimnacionalnim teritorijama od strane Srbije, a kasnije odbeogradskog režima. U pitanju su bile teritorije nekadašnjegaustrijskog dela Dvojne Monarhije (Dalmacija, Istra i ostrva, Koruška,Slovenačko primorje sa Trstom i delovima Furlanije i Julijske krajine).Na te etnički mešovite teritorije, gde je slovenski živalj predstavljaovećinu na širem prostoru, Italija je bila postavila svoje istorijsko pravokao naslednica Mletačke Republike, kao i pravo da zadobije strateškugranicu prema slovenskom susedu. Iste je okupirala tokom novembra1918. godine.Kosovskoj Mitrovici, Nišu, Osijeku, Skoplju, Zagrebu i u drugimamjestima, odnosno u 31 mjestu).35Stenografske beleške Privremenog narodnog predstavništva KraljevstvaSHS, Beograd, 1920, 497 (127. redovni sastanak, 28. septembra 1920.godine).

Mile Bjelajac 127Prema onima koji su stvorili mit o prodaji ili trgovini, gubitak teritorijanastanjenih hrvatskom i slovenačkom populacijom nastao je iz nebrigesrpskih vlastodržaca zato što nisu bili u pitanju krajevi naseljenisrpskim stanovništvom. On je svakako nastao kao produkt političkeborbe u kojoj se nisu birala sredstva. Njegova politička upotreba imalaje svrhu izazivanja podozrenja i sumnje između dva najmnogobrojnijanaroda u Jugoslaviji - srpskog i hrvatskog, a sa ciljevima slabljenjanjihove solidarnosti i osporavanja smisla zajedničke države. Njegovojrecepciji pogodovala su redukovano poimanje kompleksne političkestvarnosti prošlog vremena, ali i politička opredeljenja građana i naučnikau toku decenija trajanja jugoslovenske države, pa i, kako smonaveli, posle njenog istorijskog nestanka. Redukovanom shvatanjukompleksne stvarnosti, kada su jugoslovenska istoriografija ili pojedinenacionalne istoriografije u pitanju, pored ideološkog razloga svojdoprinos je dalo nerazumevanje međusobne uslovljenosti diplomatskogi vojnog faktora. Zbog toga, upravo na osnovu svestranogistraživanja te međuzavisnosti, kao i drugih elemenata ondašnjestvarnosti, nudimo sliku koja osporava utemeljenost pomenutog mita idaje ga u odrazu njegove istorijske funkcije.Usputno, interesantno je da sličan mit nije nikada stvoren posleDrugoga svetskog rata po pitanju dela Primorske i Trsta.ZusammenfassungVor der Gründung des jugoslawischen Staates und während er existierte,und sogar heute, wenn neue Staaten – NachfolgerstaatenJugoslawiens legitimiert werden, ist der bis heute andauernde Mythosentstanden, daß Serbien, und später das Belgrader Regime, Dalmatiensowie andere kroatische und slowenische nationalen Territorienverkauft, bzw. mit ihnen gehandelt haben. Es handelte sich umTerritorien aus dem ehemaligen österreichischen Teil der Doppelmonarchie(Dalmatien, Istrien und die Inseln, Kärnten, slowenischesKüstengebiet mit Triest und Teilen von Friaul und Julische Region).Italien, als Nachfolgestaat der Republik Venedig, bestand auf seinemhistorischen Recht auf diesen ethnisch gemischten Gebieten, auf denendie slowenische Bevölkerung die Mehrheit bildete, und auf seinemRecht auf die strategische Grenze zum slowenischen Nachbar. ImNovember 1918 hat es diese Gebiete besetzt.

128Mit o prodaji hrvatskih nacionalnih teritorija (1915-1924)Diejenigen, die den Mythos vom Verkauf bzw. Handel geschaffenhaben, behaupteten aber, daß der Verlust von diesen von kroatischerund slowenischer Bevölkerung bewohnten Territorien eine Folge desmangelnden Interesses seitens der serbischen Machthaber war, weilkeine serbische Bevölkerung auf diesen Gebieten wohnte. DieserMythos war jedenfalls als ein Ergebnis eines politischen Konfliktesentstanden, in dem man sich aller Mittel bediente. Sein politischerZweck war es, Mißtrauen und Zweifel zwischen zwei zahlreichstenVölkern in Jugoslawien – dem serbischen und dem kroatischen –hervorzurufen, mit dem Ziel, ihre Solidarität zu schwächen und denSinn eines gemeinsamen Staates zu untergraben. Die reduzierteAuffassung der komplexen politischen Realität der Vergangenheitsowie die politische Orientierung von Bürgern und Wissenschaftlern inden Jahrzehnten der Existenz des jugoslawischen Staates und, wiebereits erwähnt, auch nach seinem historischen Zerfall, stärkten seineRezeption. Die reduzierte Auffassung der komplexen Realität in derjugoslawischen Historiographie oder in einzelnen nationalen Historiographienhat ihre Ursachen nicht nur in der Ideologie, sondern auchdarin, daß man die Interdependenz des diplomatischen und militärischenFaktors nicht begriff. Diese Arbeit bestreitet den erwähntenMythos aufgrund einer vielseitigen Forschung dieser Interdependenzwie auch anderer Elemente der damaligen Realität, und sie stellt ihn inden Kontext seiner historischen Funktion.Nebenbei gesagt ist es interessant, das kein ähnlicher Mythos nachdem Zweiten Weltkrieg zu der Frage von Triest und Teilen vonPrimorska entstanden ist.