ESSBIH_Modul 8.pdf

Pojedini rudnici imaju poseban interes da kvalitetan, oplemenjeni, ugalj prodaju za industriju iširoku potrošnju ("Kreka", "Banovićl", "ðurñevik", "Zenica", "Kakanj", "Breza" i dr.).Procjenjuje se da će oni zadržati taj obim isporuke iako je moguća jaka konkurencija sauvoznim prirodnim gasom, te će se morati učiniti maksimalni napori na unapreñenjuproizvodnje i smanjenju troškova.Industrija uglja u tranzicijskim zemljama je bila dugo vremena u krizi i razvijala se uglavnomu okviru „strategije preživljavanja“. U ovom dijelu svijeta proces restrukturiranja ugljenokopaje već završen ili se privodi kraju što u osnovi dovodi do konkurentnih i reduciranih ugljarskihkapaciteta. U Bosni i Hercegovini meñutim, situacija je u tom pogledu veoma nepovoljna.Naime, restrukturativni proces u sektoru ugljarstva ovdje nije još ni započeo. Raniji velikiprojekti razvoja, uglavnom više politički nego tehničko-tehnološki i ekonomski definisanirezultirali su da je ova aktivnost već odavno doživjela zrelost kao bazno industijalizovanaproizvodnja.Prezentirani podaci ukazuju da je ugljarsko-ekstraktivni sektor u BiH (sa izuzetkom donekleRudnika „Banovići“ i ugljenokopa u RITE „Ugljevik“ i „Gacko“) tehnološki potpuno zastario iekonomski neefikasan te se dolazi sve više u situaciju kada se može postaviti pitanjenjegovog realnog opstanka. Imajući u vidu činjenicu da rudnička kapitalna ulaganjakarakteriše dugi investicijski ciklus nameće se potreba da se razvoj ugljarstva ubosanskohercegovačkim industrijskim bazenima prestane zasnivati na raspoloživimgeorezervama i uskim mikroekonomskim i lokalnim računicama već da se kao najvažniji ciljpostavi kompleksna tehnološka i ekonomska valorizacija ovog energetskog resursa.Iz prezentiranih pokazatelja se vidi da su rudnici uglja u Bosni i Hercegovini klasičnapreduzeća u krizi koju treba čim prije početi rješavati. Uzroci te krize su mnogobrojni anajvećim dijelom su posljedica dugogodišnjeg neadekvatnog tretmana ugljarske proizvodnjena nivou zemlje. Poslovanje ovih preduzeća posebno opterećuju radni resursi odnosno višakzaposlenih što utiče na produktivnost i, naravno finansijski položaj uopšte.Poslovni proces u bosanskohercegovačim ugljenokopima opslužuje danas (krajem2006.godine) preko 16.000 radnika, od čega je znatan dio neangažovan. Situacija je u tompogledu povoljnija u RS nego u FBiH. Ukupan nivo zaposlenih ima istina, posljednjih godinatendenciju blagog pada ali to ipak ostaje najveći problem bosanskohercegovačkogugljarstva.Iz svega naprijed navedenog nastaje potreba urgentnog restrukturiranja rudnika uglja u BiH ukontekstu restruktuiriranja energetskog sektora. Za taj proces je neophodno obezbijediti„pravila igre“ na nivou zemlje i odgovarajuće preduslove a prije svega adekvatne inoizvorefinansiranja. Tek tada bi se u pravom smislu aktivirala raspoloživa ugljarska komponentaevidentirana na geološkoj karti Bosne i Hercegovine, odnosno privelo ekonomičnojeksploataciji ovo raspoloživo mineralno bogatstvo. U realizaciji tako koncipiranihrestrukturativnih aktivnosti mogu se naravno koristiti iskustva drugih ugljarskih regija.Ugljarska aktivnost u Bosni i Hercegovini se danas realizuje u 12 različitih horizontalno ivertikalno integrisanih te tržišno i infrastukturno nepovezanih preduzeća pri čemu neka odnjih upravljaju sa više ugljenokopa. Ugljarski kapaciteti u Ugljeviku i Gacku su od početkainkorporirani u sukcesijske termoelektrane dok su ostali rudnici organizacijski odvojeni odnjih odnosno posluju isključivo kao rudnici uglja.U rudnicima uglja u BiH je 2005. godine proizvedeno cca 9,2 miliona tona uglja (od čega cca5,8 miliona tona otpada na rudnike FBiH, a cca 3,4 miliona tona na rudnike RS) štopredstvalja tek oko 50% ostvarene proizvodnje uglja u 1990. godini. Efektivna tražnjatermoelektrana je dobrim dijelom regulator proizvodnje ugljarskog sektora obzirom da onaTREĆI PROJEKT OBNOVE EES: Studija energetskog sektora u BiHIX