Rezime - komunikacija

Miloš KneževićVremena su se promenila, Imperije u Evropi kao i imperijalni Evronarod,svakako, ne postoje jer se nijedna od postojećih nacija-naroda do sada nije odrekla nitije izgubila svoj etnonacionalni profil. Nije, naime, jos uvek stvoren sloj Evropljana upotpunosti “emancipovan” od svojih nacionalnih drzava. Jos uvek nije empirijskiutvrñena pojava Evropljana koji bi širokim osećajima kontinentalne zavičajnostinadvisili partikularne osećaje pripadnosti matičnim nacionalnim državama ili svojimrodovima, plemenima, etnosima i nacijama. Nadnacionalnih ili meñunacionalnihEvropljana – poput homo sovjeticusa ili homo yugoslavicusa - još uvek nema i pitanje je da liće ih na taj revolucionarno kompozitan način više ikada i biti? Evropski nadnarod,superiorna evropska transnacija, nije se ukazala na civilizacijskom horizontu. U tomsmislu, Evropa koja hoće da bude singularna, osuñena je na večitu kaznu pluralizma.Zabune u odreñenju autentičnog evropskog identiteta - svojevrsne error in persona -svestan je i filozof Milorad Belančić: “Nije li danas, možda, opet na delu ta čudnaimaginarna geografija koja nikada nije prestala da rasejava heterodoksne kartografskeučinke? Pa ipak, deluje čudno: kako to da u tih nekoliko milenijuma evropskog'razvoja', bez obzira na katastrofe koje su povremeno znale da zadese 'staru damu',Evropa nije mogla sebi da osigura jedan trajan monumentalan, ako već ne iokamenjen, monolitan identitet. Kako to da je čitava povest Evrope, do današnjegdana, bila povest stalnog izmicanja i slamanja pretpostavljenih 'identiteta', bekstva unevoljnu drugost, u kontraindikovani efekat ili patogeni smisao?!” 230Evropa mnogostrukog identiteta je izvorni galimatijas prastarih naroda imodernih nacija. Upravo u Evropi su nastale nacionalne države, onakve kakvepoznajemo i podrazumevamo danas. Ali, uz evropske principe nacionalne državnostiuporedo su razvijani grañanski principi vezani za vladavinu naroda u odgovarajućemobliku države. Nacionalni i grañanski pogled na svet nisu se uvek podudarali. Šulce otome piše: “Ne mora se u Evropi suzbijati ideja nacije, već fikcija sudbinskog,objektivnog i neraskidivog jedinstva naroda, nacije, itorije, jezika i države. S obziromna nemogućnost da se bez rata i etničkog čišćenja i masovnih ubistava ove namereostvare u stešnjenom evropskom prostoru, ova će fikcija uvek ponovo voditimasovnoj neurozi integralnog nacionalizma, uverenju da nacija nesporno predstavljanajvišu vrednost zajednice i da se ta zajednica mora ispoljavati u jedinstvenojnacionalnoj državi.” 231S druge strane, Ernest Gelner, povezujući suštinu nacije sa mehanizmom“priznanja sapripadnika”, smatra: “Nacija čini čoveka; nacije su artefakti ljudskihubeñenja, lojalnosti i solidarnosti. Puka kategorija ličnosti, recimo, onih koji zauzimajuizvesnu teritoriju ili, na primer, govore dati jezik, postaje nacija ako i kada članovi tekategorije, čvrsto priznaju izvesna uzajmna prava i dužnosti koje imaju jedni premadrugima i koje su posledica zajeničkog članstva u naciji. Upravo priznavanje drugihkao takvih sapripadnika, koje ih onda pretvara u naciju, jeste ono što ovu kategoriju230 Belančić Milorad, Evropa na Balkanu, “Predgovor”, str. 12, Radio B92 – Beogradski krug, Beograd,1998.231 Hagen Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, glava “Nacije, država, Evropa”, str. 222, “Filip Višnjić”,Beograd, 2002.373