Rezime - komunikacija

NADNACIONALNA ISKUŠENJA EVROPE NACIJA: NACIONALNA VEĆINA I STRATEGIJE...dilemu oko postojanja jedinstvene evropske kulture i mogućnosti konstituisanja nacijeEvropljana. Manja je, naime, nedoumica oko intermarijumskih i kopnenih obrisaevropskog kontinenta, nego oko etničke, nacionalne pa i kulturne homogenosti žiteljaevropskog tla. Etnicka homogenost, po svemu sudeci, ne postoji. Ko više nedostaje:Evropa ili Evropljani? Evropa je heterogena - Evropljani jos uvek nedostaju Evropi.Taj suštinski deficit “kolevke” savremenih naroda nije lako, a možda i uopšte nijemoguće otkloniti. Uostalom, zar mnoštvo etnosa, naroda i nacija na relativno malomprostoru ne iskazuje istorijsko bogatstvo i mogućnosti razvoja. Izgleda da je lakšeraseliti Evropljane nego ih sabrati i stopiti u istoliki narod. Pogotovu, ne pozapovednom načelu: “Jedna Evropa – jedan Narod – jedna Vlada!” 227Otuda je uputnije jer je tačnije govoriti o narodima Evrope i Evropi nacija, nego ohomogenom evropskom narodu. Nacije odolevaju, nacije su žilave i to ne bi smelo dabude loše, naprotiv. “Nacionalna država je postala manje važa; ali ona jos nije suvišna... Za sada je samo nacionalnodržavni okvir u stanju da bude zaštitni omotačdemokratskim i liberalnim institucijama. I same nacije odolevaju u ništa manjoj meriod nacionalne države .... evropske nacije, koje su poćetkom 19. veka jos uvek bileutopijske tvorevine, u sadašnjosti su se dokazale kao živa kulturna i duhovna bića, čaki kao izraz one raznovrsnosti bez koje bi Evropa izgubila svoju suštinu.” 228 Navedenereci Hagena Šulcea ukazuju na potrebu uvažavanja istorijski nužnih, rekoo bi seegzistencijalnih funkcija nacija i država u nacionalnom obliku. Američki filozof FrensisFukujama razloge koji prete “evropskom nacionalizmu” sagledava, meñutim, neštodrugačije: “Moderna Evropa kreće se naglo ka gubljenju suvereniteta i ka uživanjusvog nacionalnog identiteta u lagodnosti privatnog života. Slično religiji, nacionalizmune preti opasnost od iščezavanja, ali isto tako slično religiji, on tendencijski gubimnogo od svoje moći da pokrene Evropljane da rizikuju svoj udobni život radi velikihimperijalnih ciljeva.” 229227 Filozof Mihajlo Marković uporeñuje “Novi svetski poredak” i totalitarne zamisli ustrojstva NoveEvrope u prvoj polovini 20. veka. Kao relativne “novosti” u situaciji u kojoj se pomalja “Novi svetskiporedak”, Marković ističe sledeće elementarne razlike: 1. Polazna tačka naci-fašizma bila je potpunaoskudica dobara, jer su ključne zemlje istorijskog revanša bile lišene sirovinske baze i kolonija. Tomenasuprot, savremene zemlje razvijenog liberalnog kapitalizma imaju monopol nad sirovinama i nadmoć ukapitalu; 2. sofistikovana tehnologija vodećih zapadnih zemlja danas je superiorna u odnosu na rivale. Usvoje vreme, naci-fašističke zemlje su tehnološku nedovoljnost i inferiornost nadoknañivalebesprimernom ekonomskom i vojnom disciplinom; 3. dok je u naci-fašističkim državama sveukupni životdo krajnosti militarizovan, a omladina ideološki fanatizovana, u zemljama savremenog liberalnogkapitalizma, vlada potrošački komoditet koji onemogućuje fanatizaciju. Ipak, primećuje autor, postojerefleksi autoritarnog i totalitarnog duha, koji se, pre svega, očituju u stavu prema levici i sindikalnomorganizovanju, a onda i u manipulaciji medijima putem propagande i dezinformisanja. Uporediti:Marković Mihajlo, Društvena misao na granici milenijuma, deo “Antinomije u Evropi”, poglavlje “SličnostiNovog svetskog poretka i nove Evrope i sveta u viziji i praksi fašizma”, str. 185, Javno preduzećeSlužbeni list SRJ, Beograd, 1999.228 Hagen Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, glava “Nacije, drzava, Evropa”, str. 223, “Filip Višnjić”,Beograd, 2002.229 Fukujama Frensis, Kraj istorije i poslednji čovek, glava “Nacionalni interesi”, str. 286, CID, Podgorica,2002.372